Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti:
O srpsko-ruskim vezama kroz istoriju često se piše na obe strane - onoj koja te odnose nipodaštava i njihov kvantitet i kvalitet krivotvori ili maliciozno tumači i onoj koja iste smatra bogatim, sadržajnim i važnim, ali ih najčešće tumači kroz prizmu vojne i diplomatske saradnje, kao i etničkih, kulturnih i istorijskih veza između naših naroda. Malo ko zna, međutim, da je energetska saradnja Srbije i Rusije takođe istorijska kategorija, a ne samo savremena realnost za našu zemlju, jer su još 1906. godine car Nikolaj Drugi Romanov i kralj Petar Prvi Karađorđević potpisali sporazum o naftnoj i energetskoj saradnji između naših zemalja.
Ruska kompanija ,,Transnjeft” i srpska ,,Transnafta” danas sa ponosom ističu istorijsku dimenziju naftnih i energetskih srpsko-ruskih veza i vide je kao siguran zalog za još bolju saradnju u toj oblasti u budućnosti. Prva stvar koja mi u vezi ove informacije zapada za oko je činjenica da u to vreme mnoge današnje okolne države kako u slučaju Srbije, tako i Rusije nisu ni postojale, kao i to da nisu postojali ni mnogi transatlantski energetski aranžmani između zemalja Zapadne Evrope i SAD. Rusija je zbog potrebe za pokroviteljstvom nad mladom i vaskrslom srpskom državom hitno krenula u razvoj rečnog brodarstva, pa je tako ruski parobrod ,,Soko” već 1887. godine plovio srpskim vodama Dunava. Kada su energetski koreni srpsko-ruskih odnosa ovoliko duboki, možete samo misliti do koje dubine doseže naša isprepletenost u drugim sferama.
Znamo svi da je ruski ,,Gasprom” 2009. godine postao većinski akcionar Naftne industrije Srbije i da je na taj način energetska vezanost Srbije za Rusiju postala zacementirana. Pristalice tzv. energetske diverzifikacije i danas to kritikuju kao tobože zavisnost Srbije od Rusije koja nije dobra. I da jeste u pitanju zavisnost, a nije jer je reč o strateškom partnerstvu, zar je loše zavisiti od najjeftinijih i uvek dostupnih energenata i to od zemlje koja je ne samo prijateljska, već i bratska!?
Srbija je napravila istorijski važan izbor kada se opredelila da bude praktično jedina zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji u kontekstu dešavanja u Ukrajini, ali i pametan potez, jer ne samo da naša celokupna privreda počiva na ruskim energentima koje dobijamo po najnižoj ceni, već i zbog toga što je ruski energetski biznis ušao duboko u našu zemlju. Uvođenje sankcija Rusiji mogao bi biti smrtonosan udarac za Srbiju, a ne Rusiju koja to ne bi ni osetila, tako da je svaki pritisak sa zapada da Srbija to učini direktan poziv našoj zemlji da izvrši najpre energetsko, a potom i privredno samoubistvo. Priča o energetskoj diverzifikaciji Srbije, sa druge strane, nema nikakvo istorijsko utemeljenje. Prema ruskim podacima već 1885. godine je ruski kerozin imao monopol na domaćem srpskom tržištu, jer je uspeo da potisne američku i evropsku konkurenciju na način da je njegova vrednost uvećana sa 30.000 franaka 1884. godine na 557.390 franaka 1885. godine. Poređenja radi, vrednost onog koji je tada dolazio iz SAD iznosila je 288.358 franaka, a iz Austrougarske 85.167 franaka. Srbija je 1887. godine uvezla 29.584 centnera kerozina, od kojih 22.259 iz Rusije. Sa Rusijom smo 1893. godine potpisali sporazum o trgovini i plovidbi, ali i deklaraciju o uspostavljanju direktne veze između ruskog i srpskog brodarstva na Dunavu, čime je ruska roba još lakše dolazila na srpsko tržište.
Carinski rat između Srbije i Austrougarske (1906-1911) pogodovao je jačanju rusko-srpske ekonomske saradnje, pa je tako između dveju zemalja 1906. godine potpisan novi trgovinski ugovor zahvaljujući kome je Rusko carstvo dobilo monopol nad uvozom kerozina u Srbiju, gde njegova vrednost samo te godine dostiže 591.000 franaka. Tadašnji ruski diplomata V.N. Štrandman je tom prilikom izjavio sledeće: ,,Ruski kerozin je čvrsto osvojio srpsko tržište i, prema rečima samih Srba, sada ga je gotovo nemoguće zameniti kerozinom drugog porekla, za koji bi gorionici koji su u zemlji bili potpuno nepodesni”.
Pogledajmo današnju energetsku sliku Srbije. Naša zemlja potrebe za naftom zadovoljava na dva načina - iz sopstvene proizvodnje (oko 20%) i preko uvoza (oko 80%). Najviše nafte uvozimo iz Iraka (više od 60%), potom iz Rusije (preko 20%), a zatim slede Kazahstan (oko 10%) i Norveška (oko 3%). Kada je reč o gasu, naša zemlja oko 90% gasa koji troši dobija iz Rusije preko Turskog toka. Postavlja se opravdano pitanje - može li se naša zemlja odreći energetskog partnera poput Rusije, dakle prvog po važnosti za uvoz gasa (i nezamenjivog) i drugog po važnosti za uvoz nafte (takođe teško zamenjivog)? Odgovor je i više nego jasan - naravno da ne može, sem ukoliko ne želi da posluša zlunamerne delove kolektivnog Zapada i zada smrtonosni udarac svojoj privredi.
Srbiji se ponovo preti zabranama pristupa pretpristupnim fondovima EU, pa čak i sankcijama ukoliko svoje ponašanje ne ,,disciplinuje” po aršinima zapadnih centara moći. Neka ova priča o istorijatu energetskih veza Srbije i Rusije bude samo jedan od argumenata zašto je važno da Rusija izbije na Dunav i koliko se uvek možemo osloniti na tu zemlju u svakom smislu i u svakoj krizi. Možda nas i čekaju neki novi carinski ratovi, ali ćemo ih, kao i na početku 20. veka, sve dobiti jer smo imali i imaćemo uvek na koga da se oslonimo - na same sebe i na bratsku Rusiju.
