Malo poznata ali svakako jedna od luđih priča iz perioda Drugog svetskog rata stiže nam sa Ostrva. Neki bi rekli: odakle i može da stigne luda priča nego sa Ostrva?
Leta 1940, nekoliko nedelja nakon što su ostaci ostataka britanske vojske utekli iz Dankirka, i nakon što je u vazdušnom prostoru iznad Ujedinjenog Kraljevstva otpočela Bitka za Britaniju — Ostrvo je bilo u stanju velikog uzbuđenja.
Kako i da ne bude, kada je nad njihovim glavama buktio rat, počele da im padaju bombe na gradove, a opasnost od nemačke pomorske invazije (Britanci to tad nisu znali ali Nemci su to zvali Operacija „Morski lav“) bila iz dana u dan sve veća a sam događaj sve izvesniji.
Južna i istočna obala i na njoj sela i gradovi, polako su postajala utvrđenja, sa vrećama peska, barikadama i bodljikavom žicom, uz veliki broj stražara koji je neprestano osmatrao more kako bi tačkice koje nose vojnike Trećeg rajha ugledali najranije moguće.
Ko nije mogao tako da pomogne odbrani domovine, snalazio se kako je znao i umeo. U varoši Hajklif-na-Moru, ide priča, tajna grupa veštica i spiritualista, okupila se da iskoristi svoje velike moći za dobru stvar — u jednoj drevnoj šumi u blizini mesta, u ponoć 1. avgusta 1940. počeo je obred kojim je izvršen snažan magijski napad na um Adolfa Hitlera.
Foto: Tanjug AP
Datum nije slučajno izabran: bio je to Dan lamasa, tradicionalna žetvena svečanost u Engleskoj i jedan od „Velikih šabata“ novopaganske religije koju danas zovemo „vika“. Operacija „Kupa moći“, kako su je posprdno kasnije nazvali, bila je potpuni uspeh — Hitler je poludeo, preuzeo kontrolu i Nemačka je izgubila rat.
Džerald Gardner, penzionisani britanski državni službenik koji je jedan od osnivača modernog vika-pokreta, u svojoj knjizi „Veštičarenje danas“ iz 1954. godine, napisao je da je magijski napad na „firerov“ um bio utemeljen na tajnom znanju koje se vekovima prenosilo s kolena na koleno među engleskim vešcima i vešticama.
Takođe — da su prethodno čak dvaput baš oni spasili Englesku od strane invazije, 1588. kada se Španska armada slupala na obalama pod udarom oluje, i 1805. kada su Napoleonu pomrsili konce pa nije mogao da izvrši svoju invaziju.
Španska armada je propala tako što se britanski admiral Frensis Drejk po njegovoj priči pridružio vešticama na koti poznatoj kao Đavolje mesto u blizini Plimuta, kako bi sa njima sazvao magičnu oluju; i kaže se da se na tom mestu o maglovitom danu i danas može čuti bestelesno pojanje Drejka i veštica.
Naravno, to nikada nije čuo niko ko nije specifično došao da bi to čuo, odnosno nije čuo niko sem onih koji su hteli da to čuju; ali Gardner je tvrdio da su veštice i vešci 1940. izveli sličan ritual — podigli su veliku kupu moći i usmerili je ka Hitlerovom mozgu, i pevali: „Ne možeš preći more...“ i tako dalje.
Gardner se ogradio, razume se, i rekao da ne tvrdi da su veštice zaista sprečile Hitlera da pokrene invaziju, već samo da je to interesantna ceremonija i da Hitler nije napao iako je sve bilo spremno.
To nije u potpunosti tačno: plovila koja su Nemci spremili bila su skupljena s koca i konopca i nisu bila adekvatna za takav poduhvat; a pritom su i izgubili Bitku za Britaniju. Ali dobro, kako god!
Jedan drugi veštac, Filip Heselton, tokom svog istraživanja (ili „istraživanja“) identifikovao je 17 učesnika tog obreda, uključujući i pripadnike jedne mesne porodice čiji su preci bili vešci i veštice tokom niza generacija; takođe, da je među njima bio i sam Gardner.
Heselton tvrdi da je obred izveden na proplanku borove šume poznate kao Nova šuma, u blizini starog drveta za vešanje poznatog kao Nagi čovek. On pretpostavlja da nisu zapalili vatru zbog straha od neprijateljskih aviona, već da su koristili prigušene lampe.
Onda su se poskidali i tako goli (oni kažu „nebom odeveni“) plesali spiralnim obrascem oko kruga, da bi dosegnuli zajedničko ekstatično stanje za koje „vikani“ veruju da im omogućava da kontrolišu magijske sile. Dok su plesali, pojali su staru magijsku formulu koju su uperili ka Hitleru, kako bi oslabili njegovu rešenost da napadne Britaniju.
Ako ostavimo po strani pitanje uticaja ovoga na tok rata (ljudi veruju u sve i svašta, pa zašto neki ne bi i u to — a zapravo pripadnici religije „vika“ u ovo čvrsto veruju), i ako ostavimo po strani hrišćansku perspektivu po kojoj je ovo satanizam, sve ovo je jako zanimljivo s etnološke tačke gledišta — ali samo s te tačke.
Izvan toga, nerazumno je verovati da bi hiljadu ili hiljadu i po godina mogla da opstane tajna podzemna organizacija koja prenosi veštičje znanje s kolena na koleno a da ne bude nigde spomenuta. Progon tzv. veštica tokom ranog novog veka sigurno nije bio pokušaj suzbijanja preživele paganštine.
Autor: Marija Radić
