Pre nekoliko meseci pisao sam na ovim stranicama da je demografija postala ekonomsko pitanje najvišeg reda, da broj stanovnika oblikuje privredni rast i fiskalnu stabilnost jednako koliko i bilo koja investiciona odluka, istakao je savetnik potpredsednika Vlade Srbije Ibro Ibrahimović u autorskom tekstu za Politiku.
Tekst prenosimo u celosti:
Ta ocena ostaje tačna. Ali ona objašnjava koliko nas demografski pad košta, ne i zašto se on uopšte dešava. A upravo od odgovora na to pitanje zavisi da li će bilo koja mera dati pun rezultat.
Zamislimo jednu porodicu. Dvoje mladih ljudi, oboje zaposleni, u gradu u unutrašnjosti Srbije. Imaju pravo na subvenciju za prvu nekretninu, roditeljski dodatak, olakšice koje država nudi. Po ekonomskoj logici, trebalo bi da ostanu i da planiraju drugo dete. Mnogi zaista i ostaju, i te mere jesu važne jer konkretno pomažu ljudima. Ali deo njih se ipak dvoumi. Ne zato što ne ume da sabere prihode i rashode, već zato što pokušava da odgovori na drugo pitanje: da li ovo mesto ima budućnost? Da li će škola u komšiluku raditi i za deset godina? Da li će ambulanta ostati otvorena? Da li će posao koji danas postoji postojati i sutra?
Demografija se, na kraju, ne odlučuje samo u novčaniku. Odlučuje se i u osećaju sigurnosti. Čovek se lakše odlučuje na porodicu onda kada veruje da detetu gradi život na stabilnom tlu.
Upravo zato pronatalitetne mere u Evropi najveći efekat daju tek kada su deo šire politike razvoja i stabilnosti. Odluka da se ostane i da se rađa nije samo ekonomska transakcija, nego i čin poverenja. Čovek ulaže u budućnost mesta tek kada veruje da to mesto ima budućnost. Materijalna podrška je neophodna i Srbija je poslednjih godina u tom pogledu napravila ozbiljne korake. Ali novac sam po sebi nije dovoljan ako ga ne prati osećaj trajnosti, izvesnosti i pravca.
Zato je demografska politika mnogo više od sistema davanja. Ona je i pitanje državne doslednosti. Poverenje se ne gradi jednom merom, već kontinuitetom. Gradi se onda kada se započeto završava, kada se pravila ne menjaju preko noći, kada mlad čovek vidi put kojim zemlja ide. I upravo tu se vidi zašto stabilnost ima i demografsku vrednost. Ljudi ostaju tamo gde veruju da će i sutra moći da planiraju život.
To je važno i iz jednog šireg razloga. Demografski oslabljena zemlja vremenom slabi i ekonomski, i politički, i strateški. Prostor koji se prazni nikada ne ostaje dugo prazan, posebno na Balkanu. Zato je demografija mnogo više od statistike. Ona je pitanje snage jedne države da zadrži život, rad i budućnost na sopstvenom prostoru.
Postoji, međutim, i nešto što nijedna finansijska mera sama ne može da reši. To je atmosfera u kojoj mladi ljudi odrastaju. Poslednjih godina suviše lako se proširila predstava da je odlazak jedini dokaz uspeha, a da je ostanak znak manjka ambicije. Naravno, svako ima pravo da traži svoj put i mnogi ljudi koji odu u inostranstvo to čine iz ozbiljnih ličnih i profesionalnih razloga. Ali problem nastaje onda kada čitavo društvo počne da veruje da se dostojanstven i ispunjen život ne može graditi u sopstvenoj zemlji.
A to jednostavno nije tačno.
Jer stvarnost govori drugačije. Srbija danas nije zemlja bez perspektive, niti je čekaonica iz koje svako ko vredi mora da ode. Ona ima probleme, kao i svaka druga zemlja, ali ima i rast, nove investicije i infrastrukturu koja se vidi. I što je još važnije, ima ljude koji ovde žele da ostanu, rade i podižu porodice. Upravo na tim ljudima se gradi demografska budućnost.
U prethodnom tekstu napisao sam da je demografija mera budućnosti. Danas bih to dopunio. Demografija jeste mera budućnosti, ali pre svega mera poverenja koje jedno društvo ima u samo sebe. Narod se ne obnavlja onda kada mu se to samo isplati, nego onda kada veruje da vredi.
Autor: A.A.
