Jovana Nerić, novinarka Pinka, objavila je autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Kosovo kao stub identiteta, Balkan kao opomena, a pravo kao jedini jezik kojim mali mogu da se izbore za budućnost.
U dvorani gde svet meri moć veličinom teritorija i jačinom glasova, predsednik Srbije govorio je kao da govori u ime svih malih. Govor nije bio ni pokoran ni prkosan – bio je ritam naroda koji previše dugo stoji između tišine i buke.
„Ujedinjene nacije nisu relikt prošlosti, već kompas budućnosti“ – to je rečenica koja odzvanja, jer je izgovorena u vremenu kada svet više veruje u sile nego u principe. Dok se giganti rvu i razmenjuju udarce, male zemlje ostaju u uglu ringa. Ali Srbija je stala na sredinu, ne da udara, već da govori.
Kosovo nije samo prostor. Nije ni tema za pregovore. To je krvotok i stub identiteta. Kada je Vučić to izgovorio, nije govorio samo za Srbiju – govorio je i za sve one koji čekaju da se njihova bol i njihova granica prepoznaju. Tako Srbija svoju nemoć pretvara u glas, a svoju snagu u stvaranje.
Balkan, kaže, ne sme više biti pozornica za tuđe ambicije. I tu prestaje metafora, a počinje politika: poruka da Srbija neće biti figura na tuđoj tabli, već igrač koji bira sopstveni potez.
Na međunarodnom planu, ovakav govor širi dva signala. Velikima – da Srbija ne pristaje na ucene i da se neće odreći onoga što je srž njenog postojanja. Malima – da nisu sami, da je pravo i dalje jače od sile kada se izgovori dovoljno jasno.
Svet se menja. Veliki se glože. Mali čekaju. A Srbija je, bar tog dana, odlučila da ne čeka.
Autor: Pink.rs
