Premijer Srbije Miloš Vučević prisustvovao je danas, kao izaslanik predsednika Republike, centralnoj komemorativnoj svečanosti na strelištu u Jajincima, podno Avale, jednom je od najvećih mesta egzekucije na teritoriji Srbije u Drugom svetskom ratu.
-Braćo i sestre, u dugoj istoriji ljudskoj greha i pada, čini mi se kao da je svaka generacija uspevala da pomeri granice nečasnih delanja i monstruoznih postupaka tokom ratova. Zato se 20. vek može nazvati vremenom strašnog suda za pojedine narod. Od 1912. do 1945. preko dva miliona naših sunarodnika je izgubilo živote usled ratnih dejstava. Srbi su prvi u Evropi tokom Prvog svetskog rata uskusili šta znače koncentracioni logori za civilno stanovništvo. Satiranje srpskog stanovništva kao da je postavilo pretpostavke za zlo koje će uslediti u narednom ratu. Nakon što se Drugi svetski rat sručio na našu otadžbinu usledila je surova okupacija. Prestoni Beograd je kroz istoriju zapamtio mnogo osvajača, ali nikad tako mučki nije bio razaran kao 6. aprila 1941. godine kada je u jednom danu samo u Beogradu ubijeno preko 2.000 ljudi.
Premijer je istakao i da je početak aprilske okupacije sa sobom je doneo i koncept industrijalizovanog genocida koji je ostavio brojne rane zbog kojih cela Srbija žali.
-Bivše vojno strelište Jajinci, ispod Avale, izabrano je od strane okupacionih nemačkih vlasti kao prostor za istrebljenje preko 80.000 ljudi. Na to tiho mesto daleko od gradske vreve, masovno su dovođeni Srbi, Jevreji, Romi, kao i pristalice oba pokreta otpora, zatvorenici iz Banjice, Sajmišta, Topovskih šupa ovde su dočekivali svoju herojsku smrt. Ovde je pobijen čitav veći grad samo zato jer se nisu uklapali u političke i ideološke koncepcije ondašnjeg osvajača. Ali, kao da to fizičko uništavanje nije bilo dovoljno, u kasnijoj fazi rata njihovi zemni ostavi su vađeni i paljeni na lomačama kako bi se uništili tragovi strasnih nedela. Okrenimo se oko sebe, okrenite se oko sebe, zamislite vatre na kojima se u uništavaju tela naših sunarodnika. Da li uopšte možemo da pojmimo o takvom užasu kakav mnogi nisu mogli ni da zamisle u samom paklu? Koliko smo kao društvo ovde izgubili lekara, pravnika, radnika,zemljoradnika, pre svega, očeva, majki, braće i sestara? Zadatak istoričara je da istraže njihove živote i prikupljaju njihove biografije kako bismo mogli da shvatimo pravu veličinu našeg gubitka.
Vučević je ocenio da se danas probuđena i preporođena Srbija okrenula ovom mestu masovnog stradanja kao i svim našim stratištima za dužnim pijetetom i poštovanjem, bez ikakve politizacije žrtava.
-Pre nekoliko godina najveće gubilište u Srbiji predato je na upravljanje Muzeju žrtvama genocida. Zahvaljujući naporu zaposlenih, podršci predsednika Republike i Vlade i danas se vrše proučavanja ovog zločina. Sa pozicije predsednika Vlade poručujem da ćemo učiniti sve da se na dostojanstven način čuva sećanje na stradalnike sa ovog mesta i da će se ovo mesto sećanja, tuge i bola, mesto opomene i kolektivne savesti. Mi moramo biti ti koji će učiti našu decu da ovde leže naši preci, naši rođaci, naša krv. Niko drugi to neće učiniti osim nas. I danas bi mnogi voleli da se o tome ne priča, da naše žrtve nisu vredne pomena. Hoće da nas ubede da se to nije desilo, nameće nam se narativ da smo narod dželata, a mi smo narod žrtva, kad i po zvaničnom naređenju naših sto života je vredelo jedan nacistički. Masovno ubijanje i zatiranje Srba i danas predstavljaju lekciju za celo čovečanstvo. Neka ovo masovno gubilište služi kao otrežnjujuća misao za sve one koji sanjaju i novim ratovima i progonima. Neka ovde i naša savest bude uzvišena i dostojna da čuvajući sećanje na sve nevine stradalnike, čuvamo mir i našu svetu slobodu koja je jedino garant da se ovi užasi nikada ne ponove. Neka je večno pamćenje i slava svim ubijenim u Jajincima.
Prema procenama istoričara, na ovom stratištu ubijeno je 80.000 Srba, Jevreja i Roma, ali i nasumično uhapšenih civila, a nemačke okupatorske vlasti u Beogradu tada su donele proglas kojim za svakog ubijenog Nemca mora biti ubijeno 100 civila.
Autor: Dubravka Bošković
