Svet se, čuje se često, nalazi u jednom od najopasnijih trenutaka u istoriji. Rat u Ukrajini besni pune dve godine bez nade u bilo kakvo primirje, sukobi u Izraelu i Gazi su zapalili već predugo zapaljeni Bliski istok, napadi Huta na brodove u Crvenom moru poremetili su globalnu trgovinu, masovne demonstracije svakih nekoliko dana blokiraju neku od velikih evropskih zemalja, a polarizacija stvara dodatni jaz u društvu…
Uprkos svoj toj gomili problema koji zahtevaju hitna rešenja, kada se sretnu najmoćniji ljudi na svetu, kao na nedavno održanom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, nijedna od ovih tema nije glavna. Priča se prvenstveno, nekad i isključivo, o tome da li će na izborima u SAD u novembru pobediti bivši predsednik Donald Tramp ili aktuelni šef Bele kuće Džo Bajden.
„2024. je godina sa oko 50 izbora širom sveta. Ali samo o jednim izborima svi pričaju: onima u Americi“, ocenio je Karl Bilt, bivši švedski premijer i diplomata.
Izbori neizvesni, posledice nisu
Imajući u vidu da se na tim izborima bira prvi čovek najmoćnije svetske sile, kao i da će glasanje ponovo biti više nego neizvesno, to i nije iznenađenje. Ono što iznenađuje jeste činjenica da većina, od svetske elite do ljudi na ulicama, očekuje da će rezultat revanša dvojice najstarijih predsedničkih kandidata u američkoj istoriji, koji su bili u istom ringu i pre četiri godine, promeniti svet.
Da, jedni gaje ogromne antisimpatije pred idejom o povratku Donalda Trampa i njegove nekonvencionalne politike, drugi se nadaju da će taj povratak u Belu kuću rešiti neke od najvećih svetskih problema. Jedni se plaše da će ostaviti Ukrajinu na cedilu i bez pomoći saveznika, drugi se nadaju da će ispuniti obećanje o uspostavljanju mira u toj zemlji za 24 sata. Jedni se plaše njegove nepokolebljive podrške Izraelu, drugi se u tu podršku uzdaju.
Međutim, i jedna i druga strana zaboravljaju da se borci u ringu, pa makar to bio samo simboličan, politički ring, ocenjuju po učinku u meču, a ne po onome što pričaju pre nego što zvono označi početak prve runde.
Foto: Tanjug AP/Brynn Anderson
Šta to znači? Jednostavno, političare, posebno one koji su već proveli godine na čelu Bele kuće, a to je ovde slučaj, treba ocenjivati po onom što su za to vreme radili, a ne šta su pričali da će uraditi. Primera radi, kada bokserski stručnjaci analiziraju kontroverzne borbe, imaju jedan savet – isključite zvuk, zaboravite na navijače, usklike i aplauze, gledajte samo ono što se dešava u ringu.
Taj isti princip može da se primeni i na analizu spoljne politike oba predsednička kandidata – pogledajte šta su radili, a ne kako su drugi tumačili njihove poteze.
Obećanja i akcije
Od trenutka kada je sa zlatnih pokretnih stepenica Trampove kule biznismen i voditelj rijaliti TV šoua 2015. ušao u predsedničku trku, Donald Tramp nije prestajao da šokira svet. Ponavljajući moto „Amerika na prvom mestu“, jednostavnim i svima razumljivim jezikom najavljivao je da će da sagradi džinovski zid prema Meksiku i da će njih naterati da ga plate, da će izvući Ameriku iz NATO, da će zabraniti ulazak muslimana u SAD… Međutim, tokom četiri godine u Beloj kući Tramp nije uradio sve te stvari. Jeste ispunio neka obećanja – izvukao je SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma, Iranskog nuklearnog sporazuma, Transpacifičkog partnerstva… Međutim, iako je njegova retorika bila drastično drugačija od one na koju je svet navikao, za četiri godine u Beloj kući nije uradio nešto što bi drastično promenilo svet.
Primera radi, iako se mnogi u Rusiji nadaju da bi njegov dolazak na vlast označio i kraj američke vojne pomoći Ukrajini, zaboravljaju da je upravo u prvoj Trampovoj godini na vlasti doneta odluka da se Kijevu šalje oružana pomoć.
Slično svom prethodniku, Džo Bajden, koji je od 2009. do 2017. bio i potpredsednik SAD u administraciji Baraka Obame, u predizbornoj kampanji najavljivao je velike promene u spoljnoj politici. Ali su te promene izostale. Da, vratio je SAD u Pariski klimatski sporazum i vratio je u igru retoriku na kakvu su saveznici Amerike navikli, ali to je bilo sve.
Zato je i imao za pravo američki diplomata i bivši predsednik Saveta za spoljne odnose Ričard Has kada je ocenio: “Tri veoma različita predsednika – Obama, Tramp i Bajden – vode SAD u istom pravcu. Džo Bajden je dramatično promenio reči kojima opisuje spoljnu politiku i govori da je svet borba između demokratije i autoritarizma. To je jasno drugačije od Donalda Trampa. Ali ono što nije tako različito je stvarna spoljna politika“, objasnio je on za NPR.
Jugoistočna Evropa i Bela kuća
Taj princip kontinuiranog pristupa u spoljnoj politici, bez obzira na to ko je na čelu američke administracije, može se primeniti i na Jugoistočnu Evropu i Srbiju. Medjutim, mnogi sa naših prostora imaju velika očekivanja od moguće promene u Beloj kući, i verovatno neutemeljeno navijaju da pobedi Tramp. Situacija možda nije nalik euforiji iz 2016, kada su Beograd preplavili bilbordi i posteri sa porukom: „Trampe, Srbine“, i kada se pričalo da bi novi šef Bele kuće Srbiji mogao da vrati Kosovo, ali nije ni previše različita. Ipak, sastanak na najvišem nivou u Beloj kući u Vašingtonu u septembru 2020. godine otvorio je novu nadu i učvrstio uticaj SAD na prostoru Balkana.
Foto: Tanjug AP/Carolyn Kaster, Tanjug AP/Evan Vucci
Što se tiče pristupa u nastupu i razgovorima u vazi sa kosovskim pitanjem, suštinskih razlika poslednjih decenija nije bilo, osim možda u organizacionom pristupu. Za vreme Trampove administracije, uprkos tome što je Zapadni Balkan bio delokrug izaslanika Stejt departmenta, veći uticaj na dijalog Beograda i Prištine nosio je izaslanik Bele kuće, odnosno predsednika. To stvara netačan utisak da je prisutna razlika u generalnom pristupu i stavu, ali istina je da američka administracija ima svoj konutinuirani pravac i on se ne menja bez obzira na promenu predsednika.
Šta je za Srbiju dobro? To što Vašington želi Srbiju za partnera i saveznika na Zapadnom Balkanu i u Jugoistočnoj Evropi.
To Beograd treba da prepozna i da u skladu sa time preduzima svoje buduće korake i pokaže što je više moguće otvoren, zainteresovan i prokativan stav prema SAD. Američki političari koji se bave Balkanom očekuju i žele da čuju što više glasova iz Srbije, predloga, analiza, razrađenih planova i sveopštu viziju za učvršćivanje partnerstva između dve države koje 140 godina gaje diplomatske odnose. U tom smislu je, u susret izbora novog predsednika najmoćnije države sveta, konstruktivno razmišljati, ne samo u razmeri politike koja se odnosi na rešenje problema Beograda i Prištine kao krovnoj temi, već i o sveopštoj saradnji koja podrazumeva ekonomske razmene, rad na inovacijama, razmeni studenata i stručnjaka, kulturi, nauci, radu na veštačkoj inteligenciji. Amerika je za sve to otvorena i nudi priliku, Srbija treba da je uhvati.
