Dok je bilo potrebno dizati masu nerealnim i kategoričkim zahtevima o ostavkama državnog vrha – konkretno predsednika Srbije Aleksandra Vučića, predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić i predsednice parlamenta Maje Gojković – čelnici Saveza za Srbiju i srodnih opozicionih grupa, koje su učestvovale na protestima“1 od 5 miliona“, zagovarali su da nema razgovora sa njima, a posebno sa Aleksandrom Vučićem. Danas, kada su prinuđeni da ateriraju i kada su shvatili da sa porukama kakve su imali ne mogu da učine ništa od onog što su priželjkivali, oni navodno pozivaju na dijalog, oformljuju tzv. „timove stručnjaka“ od kojih im većina već odavno služi u svrhu medijske agitacije, i najzad organizuju tribine svojim analitičarima koji tvrde kako je upravo predsednik Srbije taj koji nije u stanju da vodi dijalog sa opozicijom.

Opozicioni lideri, međutim, bili su zapravo ti koji su od početka protesta širili atmosferu mržnje i satanizovali Aleksandra Vučića, na taj način pokušavajući da oko sebe koncentrišu i mobilišu što veći broj nezadovoljnih građana koji imaju dobru predispoziciju za to, a koju su stekli konzumiranjem samo određenih opozicionih i antivladinih medija, isključivanjem iz vidokruga svih onih koji bi izveštavali drugačije. Radi takvog hermetizma i u osnovi totalitarnog nastojanja bilo je neophodno da se zagovaraju teze poput onih da ideološke razlike više nisu važne, kako je svejedno ko čiju sliku drži na zidu, samo dok je sve ustremljeno na zajedničkog neprijatelja, kojeg je najvažnije smeniti, jer je sve drugo bolje od toga. Tako u proteklom periodu nije postojao nijedan novinar npr. lista Danas koji nije naporno radio na tome da razlike među liderima SzS-a prikaže benignim i sekundarnim u odnosu na taj glavni cilj.

Opozicioni lideri, kao i drugi pojedinci sa plaćenim dnevnicama, za to vreme su, poput Sergeja Trifunovića, u svojim protestnim govorima, ali i intervjuima, davali obećanja kako će se zalagati da Vučić, nakon što oni dođu na vlast, dobije fer suđenje, dok su negde u isto vreme na protestima počele da se pojavlju „makete“ vešala i pretnje linčem. Opozicija je na taj način svoje birače praktično zavodila idejom da će Vučić biti smaknut nasilno, u nekoj vrsti revolucije, i da je potpuno nerazumno i bespredmetno voditi bilo kakav razgovor i pregovarati sa nekim ko je diktator, a uz to i „mentalno neuračunljiv“. Vuk Jeremić, lider Narodne stranke, u nacionalističkom ključu tvrdio je da bi svaki pokušaj razgovora sa Vučićem bio ravan „veleizdaji“, dok ekstremno desničarski pokret „Otadžbina“ pod kontrolom Dragana Đilasa, koji je svoju „sigurnu kuću“ pronašao upravo u pomenutom Danasu, traži od Amfilohija Radovića da baci anatemu na Vučića. Istovremeno, glavna tema na protestima, iza kojih postepeno prestaju da se skrivaju lideri opozicije, postaje Vučićeva „izdaja Kosova“, dok ti isti lideri njega optužuju da ih naziva „izdajnicima i stranim plaćenicima“, manipulišući negativnom mantrom iz devedesetih.

Nedeljnik NIN od 28. marta 2019. objavljuje intervju sa Boškom Obradovićem ispred klero-fašističke organizacije Dveri, koju posredstvom Mlađana Đorđevića, takođe pomaže Dragan Đilas – pod naslovom „Vučić je najveća kukavica u novijoj istoriji“. Već u lidu intervjua istaknute su sledeće reči: „Tu smo da bismo izdejstvovali razgovore, ne sa Vučićem, već sa nadležnima“, šta god to značilo. Samo mesec dana ranije, 21. februara u Vremenu, svoje odbijanje da razgovara sa predsednikom Srbije obrazložio je „elokventno“, kakvim ga smatraju pojedini analitičari: „Vučić je nama jednostavno odvratan, on je nama nepodnošljiv, on je osoba koja je zagadila javni prostor Srbije svojim neprestanim glumatanjem, prenemaganjem, pretnjama i svim vidovima deformacije u javnom životu Srbije. On je svojim neprestanim pojavljivanjem toliko dosadio ljudima da ljudi više ne mogu da izdrže vređanje inteligencije i ponižavanje kojima su izloženi. Nije mržnja, dakle, nego gađenje.“

U toj drugoj i već uveliko aporičnoj fazi, koja počinje nakon promašenog upada u prostorije RTS-a i smisaono nedokučivih skupova na kojima se nose saobraćajni znaci s jednog mesta na drugo, tj. primetnim osipanjem protestanata, na scenu stupa eufemizacija i zagovaranje navodnog dijaloga sa „institucijama“, premda se Vučić kao diktator optužuje da je uzurpirao sve te institucije, te da one zato kao slobodne ni ne postoje. Pritom, ne treba zaboraviti da je ista grupa ljudi samo nedelju dana ranije tražila smenu legitimno izabranih čelnika vodećih političkih institucija u državi – Vlade Srbije, Predsedništva i Narodne skupštine, pa se postavlja pitanje o kojim institucijama se uopšte govori, dok se istovremeno bojkotuje rad parlamenta kao mesta predviđenog za sučeljavanje stavova vlasti i opozicije.

Borko Stefanović, lider pokreta koji će se uskoro utopiti u stranku koju je Dragan Đilas kupio, 19. marta izjavljuje: „„Spremni smo da razgovaramo sa svim predstavnicima sistema ovog režima da se ti uslovi što pre implementiraju i omoguće – ne sa njim lično (Aleksandrom Vučićem, prim. aut), već sa institucijama koje su nadležne da sprovedu slobodne i fer izbore, oslobode medije i u najkraćem roku omoguće jasne, vidljive, ostavke nosilaca najviših državnih funkcija.“ Đilas na televiziji N1 1. aprila kaže da je dijalog vlasti i opozicije neophodan kako bi se smanjile tenzije, agresija i mržnja u društvu. Opozicija, prema njegovim rečima, želi dijalog sa predstavnicima institucija, a ne sa predsednikom Aleksandrom Vučićem koji, kako je istakao, nije ni nadležan za njihove zahteve. Dakle, sasvim identično kao i Stefanović uz sledeći dodatak: „Vučić je čovek nebitan, on je u nekom svom filmu. To kako se on ponaša – da citiram i ja jednom predsednika – da nisam pristojan, rekao bih ’idi leči se, čoveče’“. Treba obratiti pažnju, dijalog se sada eufemistički traži, ali se od satanizovanja, vređanja i omalovažavanja predsednika Srbije nipošto ne odustaje, što nema nikakvu logičnu funkciju osim pokušaja da se zapravo ublaže prethodna ekstremistička i lažna obećanja koja su data protestantima.

U tu svrhu instrumentalizovana je i figura koja je formalizovana kao nestranački lider protesta, a iza koje je sve vreme logistički i programski stajao Savez za Srbiju – Jelena Anasonović. U prilogu za Radio Slobodna Evropa indikativnog naslova „Nema razgovora s Vučićem“, reagujući na izjavu predsednika Srbije da nema ništa protiv razgovora sa građanima koji protestuju, ali ne i sa liderima opozicije koji ga vređaju i satanizuju i koji time sprečavaju svaku mogućnost civilizovanog dijaloga, Anasonovićeva je odgovorila: „Bilo bi izuzetno pogrešno prihvatiti takav predlog Aleksandra Vučića u sadašnjoj atmosferi i medijskoj neslobodi u Srbiji. Bez dobre pripreme sastanka i prenosa uživo, on bi se sigurno trudio da izmanipuliše građane. Vučić, članovi njegove partije i Vlade Srbije, trude se da delegitimišu, minimiziraju i ugase proteste.“ Ista osoba nakon tih reči dodala je licemerno i da su, nakon prve slične izjave Aleksandra Vučića, u decembru 2018. organizatori protesta pozvali predsednika Srbije da dođe na plato ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu i građanima kaže šta ima, time praktično potvrdivši Vučićeve reči da od početka protesta ne beži od razgovora sa nezadovoljnim građanima, iskoristivši to kao kvaziargument zbog čega danas ne treba razgovarati s njim.

Da protestanti ne bi kojim slučajem osetili svu slabost i zasigurni poraz uličnih protesta, započeta je i treća faza, čiji smo ovih dana svedoci – angažman opoziciono nastrojenih analitičara i novinara da potpuno preokrenu i izvitopere fokus u vezi s tim ko želi, a ko ne želi dijalog. Opozicione grupe i mediji organizuju „debate“ u raznim gradovima, u kojima predstavnici vlasti ili nisu ni pozvani ili im se pravi sačekuša usled višestruko brojnijih i unapred ukomponovanih sagovornika-neistomišljenika, pa tako Južne vesti 18. aprila objavljuju izveštaj sa debate, koji nosi naslov „Društvo je podeljeno, a vlast beži od dijaloga jer nema argumente“, na kojoj tzv. nezavisni novinari zastupaju identično mišljenje kao i opozicioni političari sa kojima gostuju. Novinarka Danica Vučenić u jutarnjem programu N1 21. aprila govori da je opozicija ponudila ljude, ali da ne vidi da bi moglo da dođe do dijaloga, jer ne vidi volju vlasti. Isti dan, ista novinarka u sklopu FoNetovog antivladinog serijala „Kvaka 23“ razgovara sa Srbijankom Turajlić, profesorkom u penziji, koja odlazi korak dalje izjavom da „predsednik Vučić nije u stanju da vodi dijalog" jer naziva svoje neistomišljenike, dakle, one koji su ga u proteklih pet meseci u kampanji za ulične proteste svakodnevno vređali i satanizovali – fašistima, bednicima, ološem i nasilnicima. Još mesec dana pre toga, 19. marta, Dragoslav Dedović, u tekstu „Vučićeva motorka“ već u lidu neće kriti zbog čega je postavljen da bude prvi čovek srpske redakcije nemačkog medija Deutsche Welle: „Predsednik koji ne želi dijalog već se podsmeva, vređa, neuspelo ironiše, glumata žrtvu mada poseduje najveću despotsku moć od Obrenovića do danas, podstiče nasilje.“

Na delu je pre svega višestruka obmana ljudi koji su u jednom trenutku izašli na proteste i ne svojom krivicom poverovali da je nekakva munjevita i vanistitucionalna smena legitimne vlasti, izabrane na izborima prema svim demokratskim pravilima, uz prisustvo stranih delegacija i misija, pa i samih predstavnika opozicije koji su bili u većini – moguća. Kako, dakle, utoliti sada neodmereno dizane apetite ljudi koji su tako nešto očekivali? Upravo onako kao što je to rađeno i u periodu petogodišnjeg podgrevanja negativne atmosfere u društvu na čemu su radili mediji poput N1, Danasa, NIN-a, Vremena i drugih. Uz pomoć velikog broja novinara, analitičara i intelektualaca koji su za šaku novca po ko zna koji put spremni da ispeglaju neuspehe svojih političkih finansijera, a cenu njihovog ekstremističkog javnog govora, koji odobravaju i kojim huškaju one nezadovoljne građane koji sada prete da ih ponovo napuste – da minimizuju. Nepopravljivost je zagarantovana: verovanje da neodmerenost doprinosi smeni ove vlasti i dalje ostaje u životu.