Od komšije i rođaka do Instagrama – tuđi život postao je naše ogledalo
Poređenje je postalo naša svakodnevica. Nekada smo se upoređivali sa komšijom preko puta ili rođakom sa boljim autom, a danas sa ljudima koje nikada nismo upoznali. I što je najgore – to smo prihvatili kao normalno stanje.
Psiholozi kažu da poređenje samo po sebi nije loše. Ono može da motiviše, da nas pokrene, da nam pokaže gde želimo da budemo. Problem nastaje onda kada poređenje postane merilo sopstvene vrednosti. A upravo tu smo, kao društvo, zapeli.
Naša istorija je puna neizvesnosti, kriza i stalne borbe za stabilnost. U takvom okruženju razvija se potreba da stalno proveravamo gde smo u odnosu na druge. Da li kasnimo? Da li smo propustili nešto? Da li je neko uspešniji, srećniji, voljeniji? Ta kolektivna nesigurnost duboko se urezala u mentalitet.
Dodatni udarac zadale su društvene mreže. Tamo svi imaju lepši život, sređeniji stan, savršenu vezu i egzotična putovanja. Mi, sa druge strane, sedimo u sopstvenoj realnosti i pitamo se – šta nije u redu sa mnom? Zaboravljamo da gledamo tuđe najlepše i vrlo izabrane trenutke, a svoje živimo u celosti, sa svim problemima.
Posebno je zanimljivo to što se kod nas uspeh često meri spoljašnjim simbolima. Plata, kola, brak, deca, status – sve mora da se vidi. A kada se ne vidi, sledi tiho poređenje i još tiše nezadovoljstvo. Umesto pitanja „da li sam ja zadovoljan“, češće se pitamo „da li sam bolji ili lošiji od drugih“.
Foto: Tanjug/Tara Radovanović
Psihološki gledano, stalno poređenje iscrpljuje. Oduzima radost, briše osećaj ličnog napretka i stvara utisak da uvek kasnimo. A istina je da svako ima svoj tempo, svoju startnu poziciju i svoje bitke koje ne vidimo.
Možda je vreme da se zapitamo – šta bismo osećali kada bismo prestali da gledamo tuđi život kao reper? Jer u trenutku kada prestanemo da se merimo drugima, počinjemo da živimo svoje.
Autor: S.Paunović
