Srpske rase pasa rasprostranjene su po čitavom Balkanu, ali i šire. Na sajtu Kinološkog saveza Srbije stoje tri autohtone srpske rase, ali vode se polemike koje još pasmine na tu listu treba uvrstiti.
Šarplaninac– jugoslovenski ovčarski pas
Šarplaninac spada u pastirske rase i gaji se od davnina u planinskim predelima jugoistočne Jugoslavije. Ime je dobio po Šar-planini gde je ova rasa bila najzastupljenija. Rasa je zvanično kinološki priznata 1939. godine na međunarodnom nivou od FCI (Federation Cynologique Internationale). I danas se koristi za čuvanje ovaca od divljih životinja, naročito vukova.
Šarplaninac je veliki pas, snažne konstitucije, duge, oštre dlake. Rasa je jednobojna, a nijansa može varirati od svetlosive do tamne, skoro crne. Mužjaci su nešto krupniji od ženki, visine leđa od 56 do 62 cm i težine od 35 do 45 kg.
Ova pasmina je stabilnog temperamenta. Izuzetno su odani i privrženi vlasniku, odnosno porodici i spremni su da ih zaštite u svakom momentu. Vrlo su pouzdani, nepodmitljivi i hrabri, što ih čini odličnim čuvarima. Vrlo su nežni i zaštitnički nastrojeni prema deci, pa i ne čudi da se veliki broj ljubitelja pasa odluči baš za ovu rasu.
Srpski gonič
Srpski gonič spada u vrste goniča koji su dosta rasprostranjeni na teritoriji Balkana, ali vrlo retki u svetu. Rasa je kinološki zvanično priznata 1948. godine od strane FCI pod nazivom Balkanski gonič, ali je 1996. rasa preimenovana u srpski gonič.
Standardna boja ove rase je žuto ili riđe crvena sa crnom bojom leđa koja podseća na sedlo. Spadaju u srednje velike pse, snažne građe. Visina mužjaka je od 46 do 56 cm, a ženke od 44 do 54 cm. Idealna težina je do 20 kg. Koristi se u lovu na divljač jer je istrajan gonič i energičan tragač, pišu na sajtu Njuska.com.
Ova rasa je vrlo temperamentna, živahna i puna energije. Pouzdani su i veoma izdržljivi. Inteligentni su, ali se teško dresiraju, pa treba biti uporan i posvetiti im dovoljno vremena. Lako se socijalizuju i dobro se slažu sa drugim psima. Imaju urođen instinkt ka lovu što može biti problem ako imate još nekog kućnog ljubimca. Sitnije životinje doživljavaju kao plen i vrlo je verovatno da će ih juriti. Ako su dobro socijalizovani, slagaće se i sa decom.
Srpski trobojni gonič
Poreklo rase je isto kao i ostalih balkanskih goniča. Kinološki je zvanično priznata na međunarodnom nivou od FCI 1961. godine. U narodu je poznat pod imenom „trobojac“. Upotrebljava se kao lovački pas, ali može biti odličan kućni ljubimac aktivnim porodicama.
Kao što i sam naziv rase kaže, ovi psi su standardno trobojni. Telo im je plameno crvene, glava, vrat, donji deo nogu i vrh repa bele, a leđa crne boje. Po veličini spada u srednje rase. Idealna visina mužjaka je 51 cm, a ženke 49 cm.
Kao i ostali goniči, i trobojac je temperamentan, živahan i vrlo izdržljiv pas. Nije pogodan za držanje u stanu jer mu treba dosta prostora kako bi potrošio veliku količinu energije. U dvorištu će uživati u igri sa vlasnikom. Vrlo su inteligenti i uporni, pa ih treba animirati kako ne bi iz dosade pravili nestašluke. Uz pravilnu dresuru i socijalizaciju slagaće se sa decom.
Mačke i druge manje životinje često doživljavaju kao plen, pa treba voditi računa. Mogu biti dominantni i zato je neophodno da vlasnik bude snažna i autoritativna ličnost.
Osim ove tri rase koje stoje na sajtu Kinološkog saveza Srbije, kao autohtone srpske pominju se i srpski žuti gonič i srpski pastirski pas.
Srpski pastirski pas
Ova rasa postoji vekovima na brdima i planinama južne Srbije. Najzastupljeniji su u predelu Stare planine i Kopaonika gde su se pokazali kao odlični čuvari stada. Ova rasa prvi put je predstavljena i ocenjena na Međunarodnoj izložbi u Beogradu 2004. godine. FCI je zvanično kinološki priznao rasu 2009. godine pod nazivom jugoistočno-evropski pastirski pas.
Srpski pastirski pas je velika rasa. Visina leđa mužjaka je 58 do 68 cm, težine do 50 kg.
Ženke su nešto sitnije i lakše, visine do 65 cm i do 45 kg. Osnovna boja je bela ili ili bež bela sa crnim ili sivo crnim flekama po telu.
Ovaj snažan pas je miran i privržen vlasniku. Vrlo je hrabar i uravnotežen što ga čini savršenim borcem i čuvarom stada ili domaćinstva. Srpski pastirski pas spada u ugrožene rase i nije dovoljno rasprostranjen što je šteta jer je ova rasa odlična za porodičnog psa. Vrlo je teritorijalan i obazriv prema nepoznatim ljudima, a s druge strane nežan prema deci i malim životinjama
Srpski žuti gonič
Ova rasa za razliku od prethodne dve još nije standardizovana, iako je vrlo popularna među goničima. Jugoslovenski kinološki savez i komisija za autohtone rase 1954. godine predložila je da se standardi za trobojnog goniča usvoje i za srpskog žutog goniča, što je i prihvaćeno. Žuti goniči su kasnije prihvaćeni kao posebna rasa, ali još uvek nisu priznati od strane FCI, piše Njuska.com.
Ova rasa srednje veličine ima kratku sjajnu žutu dlaku i vrlo čvrstu konstituciju. Visina grebena iznosi 45 – 55 cm za mužjake i 44 – 54 cm za ženke. Za razliku od srpskog goniča, žuti gonič nema nijednu oznaku crne boje na telu.
Kao i ostali goniči, psi ove pasmine su vrlo energični, brzi, izdržljivi i uporni. Nagon za plenom je izražen i zato se i koriste u lovu na divljač. Vole da su u pokretu i zato ih treba redovno istrčavati i šetati.
Autohtonim rasama nazivaju se one rase koje su tokom vremena doživele najmanje promena u odnosu na svoje izvorne pretke, a mogu se naći samo na jednom karakterističnom podneblju (nisu svuda rasprostranjene). U Srbiji ima još dosta takvih pasmina, ali se još uvek čeka na njihovo odobrenje i standardizaciju. Neke od njih su: srpski odbrambeni pas (SOP), vojvođanski pulin, srpski tornjak, homoljski ovčar i mnoge druge.
Autor:
