Stefan Todorović – sam svoj psiholog na putu ka NBA: Miler me upamtio po Bodiroginom brisanju peškirom, u Partizanu sam morao da znam 66 akcija

Dok svakodnevno putuje od Santa Monike do Malibua i nazad, prelazeći verovatno najuzbudljivijih 20-ak kilometara sa najlepšim pogledom u Americi, Stefan može da čuje i pročita ovakve i slične hvalospeve. Može, ali bira da to ne uradi.

U trenutku kada je izuzetno ljubazno odgovorio na poziv Meridian sporta, bio je peti najbolji strelac Prve divizije NCAA sa 29 poena u proseku na prva dva meča. Dok pišemo ovo – četvrti je na toj listi.

Uzorak jeste mali, ali je indikativan: Todorović je u ritmu koji vodi daleko. Ka snovima. Šutira 72 odsto iz igre, 58,3 odsto za tri poena uz šest pokušaja po meču, pa još ima 5,5 skokova i tri asistencije… I, što je najvažnije – igra! Čak 39 minuta po utakmici.

Zato je u sredu imao slobodan dan. Sunčan, topao dan, na kalifornijskom univerzitetu Peperdajn.

„Imamo neku spravu koju nosimo na ruci. Meri nam puls, koliko smo spavali i slično. U ponedeljak mi je pisalo da sam 8 odsto odmoran! Kada je to trener video, dao nam je slobodno“, smeje se Todorović na početku razgovora za Meridian sport. Vedro raspoloženje je, zapravo, bio prisutan tokom celog intervjua sa ovim izuzetno zrelim momkom koji će za tri sedmice proslaviti 22. rođendan.

Za sve koji se pitaju zašto je bio toliko umoran a tek su dve odigrane utakmice, podsećanje da je uporedo na predavanjima na fakultetu i treninzima.

„U Srbiji sam uvek igrao kao sada 39 minuta, ali sam onda otišao u Ameriku gde sam se borio za mesto. Konkurencija je bila neuporedivo veća, a ja ubedljivo najmlađi. Kada sam stigao na SMU, nisam imao ni 18 godina, a većinu ekipe su činili seniori, po 23-24 godine. Tek druge sezone sam imao malo veću minutažu, ali sam se potom preselio u San Francisko. Ispostaviće se – loša odluka, jer sam se opet borio za minute. Tek sada, u četvrtoj godini na koledžu, igram mnogo i super je osećaj.“

Za mladog igrača je najvažnije da igra kroz grešku – kaže Todorović.

„Tri godine sam se borio. Napokon su se poklopile kockice i sada imam pravo da pogrešim.“

Jedini je „problem“ što Todorović ne greši. Procente šuta ste već pročitali, ali je odnos asistencija i izgubljenih lopti neuporediv, na strani mladog Srbina.

„Nas su od malena učili da igramo racionalno, za razliku od Amerikanaca koji forsiraju jedan na jedan. Ja sam bio u sistemu Andree Trinkijerija u Partizanu, gde sam svakog dana na treningu morao da ispoštujem 66 akcija. Iz te racionalne košarke potiče i to što ne gubim lopte.“

Da, ali tri godine u Americi dovoljne su da se navike promene…

„Odavno sam dobio savet da u Americi možeš da uspeš samo ako se ’ne amerikanizuješ’. Jokić i Dončić su živi dokaz toga. Vodim se time i mislim da se nikad neću amerikanizovati. Da nikad neće uspeti da mi pokvare navike stečene u Srbiji.“

Shvatate sada zašto je gore napisano da je 21-godišnji Stefan Todorović izuzetno zrela osoba? Ne? Biće još primera u nastavku teksta. Primera radi – kako je birao puteve kojima će ići njegova karijera.

„Otišao sam na SMU iz razloga jer je to jaka akademska škola. Dalas je lep grad, trener je bio poreklom iz Srbije, u stručnom štabu takođe naš stručnjak, Nemanja Jovanović… Sada kad bih vratio film, možda bih izabrao manju školu zbog prostora za napredak, iako je to bilo lepo iskustvo. Ali, posle prve godine ceo stručni štab je dobio otkaz, došla je potpuno američka priča. Nisam bio siguran da li da ostanem, rizikovao sam. I nije bilo loše, možda sam te godine i najviše sazreo, ali stil igre mi nije odgovarao, previše toga se svodilo na jedan na jedan. Video sam na NCAA turnir da San Francisko šutira ubedljivo najviše trojki u celoj konferenciji. Zato sam i prihvatio njihovu ponudu. Ali, to nije ispalo kako treba, trener nije imao dovoljno strpljenja da održi taj sistem, a ja se nisam snašao u novom. Jesmo pobeđivali, to ne mogu da osporim, ali godina je prošla u mom mentalnom sazrevanju, prolaženju kroz nešto kroz šta skoro svi mladi igrači prolaze u Srbiji.“

Onda se u četvrtoj godini studija sve poklopilo. Ima minute, stil mu odgovara, dobio je šansu da se pokaže… A sve ovo priča dok ga opija miris Pacifika.

„Imao sam mnogo sreće. Dalas je vrhunski grad, sređen, najčistiji u kom sam živeo. Dosta je naših ljudi, dan danas sam u kontaktu sa njima. Na utakmicama SMU su bile srpske zastave… San Francisko je, nažalost, dosta propao zbog korone, možda i najviše u celoj Americi. Sada – Los Anđeles. Fakultet je kod Malibua, tamo putujem iz Santa Monike, gde živim. Ceo svet dolazi ovde na odmor, a meni je ovo svakodnevica. Najveći izazov je da ne stigneš na plažu“, smeje se Todorović.

„Stvarno je fenomenalno. Iako smatram da to nije presudno u životu jednog sportiste, važno je da ti okruženje prija.“

Iako je izazov izbeći plažu, Stefan zna svoje obaveze. Ne samo na terenu, već i sa knjigom.

„Kada sam došao u Ameriku, išao sam na biznis, ali sam se prebacio na psihologiju. Trudim se da budem sam svoj psiholog u toku karijere. S obzirom na sve što sam prošao i koja su bila očekivanja – super sam prošao. Tek sam skoro shvatio da je Peperdajn još cenjeniji od San Franciska. Privatna je škola, nema mnogo đaka, sama lokacija je fantastična, a i ljudi koji su išli na fakultet je zanimljiva.“

Jedan od najboljih šutera svih vremena nije išao na Peperdajn, ali jeste rodom iz Kalifornije, studirao je na UKLA i sada živi baš na Malibuu. I viđa se sa Todorovićem.

„Redži Miler dolazi na masažu kod nas. On živi blizu Peperdajna, igra golf ovde, živi na Malibuu… Naš fizioterapeut ga masira privatno i često sam ga viđao u sobi za masaže. Upoznali smo se. Nisam mogao da verujem kada sam ga video. Pomenuo sam mu Indijanapolis, dobro se seća kada mu je Bodiroga uzeo peškir da se obriše. U početku me po tome zapamtio, posle toga je dolazio i na utakmice pa me video. Nekako se svi plaše da pričaju sa njim. Ja sam bio na stolu do njega.“

Prilika da talentovani šuter pita jednog od najvećih i za savete.

„Hoću, sigurno, nego ga nisam video dve-tri nedelje.“

Kada vrati film na momenat kada je odlučio da treninge Partizana zameni univerzitetskim kampusom, ne kaje se.

„Odrastao sam u Vizuri, prošao sve mlađe kategorije, a onda kao junior otišao u Partizan. Trenirao sam sa prvim timom, Trinkijeri me uzeo. Prošao sam pripreme, ali svi znamo da se naši najveći klubovi bore za trenutni rezultat. Nisam sebe video u tom sistemu kao nekoga ko će se razvijati igrački. Idealna opcija bila je Amerika, da se ispunim akademski i košarkaški.“

Partizan sada prati koliko stigne.

„Vidim rezultate, pogledam hajlajtse. Nemam vremena da pratim celu utakmicu. Navijam da uspeju i jedni i drugi. Zvezda je bolje počela, ali polako…“

Ono što ne prati, jesu komentari na njegov račun. Ali, trebalo bi da zna da je sa 29 poena po meču jedan od najboljih strelaca u NCAA.

„Trudim se da što manje čitam. Naravno, lepo videti svoje ime uz pohvale. Znate, uvek sam nekako bio najbolji strelac – kadetske lige, juniorske, na skoro svim turnirima… Na neki način je to nešto na šta sam navikao, verovatno i postavio sam sebi lestvicu. Znam da je lepo iznenađenje za sve oko mene, ali meni je to ceo život“.

Šut nije menjao, niti tehniku, niti navike… Ali, napredovao je tokom leta u drugom elementu.

„Samopouzdanje dolazi sa radom i situacijom u timu. Ceo život sam šuter, ali ove godine osećam napredak u igri sa loptom. Kao klinac, pre nego što sam porastao, igrao sam pleja, ali sam posle postao šuter. U poslednje dve godine sam se plašio da sam potpuno izgubio osećaj. Ali, trener mi je dao priliku da radim sve i sam sebe sam iznenadio šta mogu. Da igram leđima, sa loptom u rukama…. Zanimljivo je da, iako sam najbolji strelac, mnogo više volim da dodam nego da šutnem. Na treninzima samo delim lopte. U Americi se inače cene specijalci. I u NBA ima samo 15-20 njih koji znaju sve, a ostali su usmereni. Ja sam po tome šuter, ali ako imam pas igru, to je samo ekstra u NBA svetu.“

Što je, zar ne, cilj?

„Naravno“, ne krije Todorović. „Verovatno je san svakog igrača isti – reprezentacija i NBA. Probaću da se zadržim ovde dokle god budem mogao.“

NBA se, malo po malo, približava. A reprezentacija? Na ovu temu, Stefan se osmehuje.

„Moj reprezentativni put je zanimljiv. Sa priprema kadeta sam ispao, na Svetsko prvenstvo do 17 godina nismo išli, juniorsko nije održano zbog korone… Jedino sam Svetsko prvenstvo do 19 godina igrao i bili smo četvrti, ali sam ja polomio lakat protiv Argentine. I onda je sa mladima bila B divizija koju nisam igrao.“

Sada je vreme da se polako pominje i za seniorski tim.

„Sa selektorom Pešićem sam se jednom video kada je došao u Dalas zbog Bobana Marjanovića. Ništa ozbiljnije. Ostajem da radim na putu da ispunim snove. Za mene je naša reprezentacija stvarno najbolja na svetu. A nekada će morati da se desi i smena generacije…“

Posle uspeha Nikole Jokića u NBA i reprezentacije Srbije na poslednja dva takmičenja, verovatno sve kojima teče crveno-plavo-bela krv venama gledaju drugačije u Americi.

„Mene konkretno – ne. Ali, poštuju malo više srpsku košarku. Ovo što Jokić radi ovde ni mi Srbi ne možemo da objasnimo Amerikancima, kako i zašto. To je neverovatno. Ali, u koledž košarci su i dalje zaluđeni američkim herojima, Lebronom i ostalima. Ne shvataju koliko je zapravo teško to što Jokić radi. Trudim se da imam lude pasove kao on, pa ga tada spomenu. Sve što on čini, samo olakšava put nama iz Srbije.“

Još jedan momak se iz godine u godinu sve češće pominje u NBA pričama. Nikola Jović je Todorovićev dobar prijatelj.

„Znamo se od kada smo bili klinci. On je mnogo mlad otišao u NBA. Neverovatno je talentovan, sa fantastičnim fizičkim predispozicijama. Strpljenje koje Majami pokazuje za njega govori koliko je talentovan. Jer, ekipe inače nemaju strpljenja sa mladima. On se polako stabilizuje i ima sve veću ulogu. Nadam se da će u budućnosti dobijati što više lopti u rukama.“

Mi se nadamo da će Stefan Todorović nastaviti u istom ritmu, a onda i da će se sresti sa Jovićem i ostalima u NBA ligi, odnosno u reprezentaciji. Nadao se i da se nikada neće promeniti.

Autor: Jovana Nerić