Želeli smo da pecamo, pa smo došli na prvu peščanu plažu Ada u Belegišu. Deda je predložio da idemo na špic, hodali smo kroz plićak, i ne znam kako smo iznenada upali u duboku vodu. Zagrlila sam ga, jer ne znam da plivam, ali smo počeli da tonemo. Sećam se da me je deda gurao ka obali dok sam bezuspešno pokušavala da nogama napipam dno. Plakala sam i govorila: Deda, pomozi mi, pomozi.

- On je odjednom nestao, a onda se opet stvorio ispred mene. Gurao me je tom svojom jedinom rukom, i ja sam nekako stigla do obale - seća se mala Aleksandra. - Kada sam izašla iz vode i osvrnula se, na površini vode sam videla samo njegovu kosu. Potom je nestao u Dunavu. Moj deda Mile je umro da bih ja živela, pišu Večernje novosti.

Oči dvanaestogodišnje Aleksandre Jovanović iz Belegiša pretvaraju se u dve velike suze, dok priča kako je 11. avgusta izgubila voljenog dedu Milorada Jovanovića (60). Kobnog dana, Mile, kako su ga komšije zvale, utopio se u Dunavu. Spasao je unuku, ali njemu spasa nije bilo!

- Kada sam isplivala na obalu, nije mi bilo dobro, videla sam neke ljude, oni su pozvali tatu, Hitnu pomoć i policiju - govori Aleksandra tiho, sa beskrajnom tugom u glasu.

- Deda je bio dobar, mnogo sam ga volela, a i on mene.

Nesrećni Milorad Jovanović bio je invalid, nije imao jednu ruku, ali je uprkos hendikepu od moćnog Dunava oteo unuku. Za sebe nije imao snage. Njegovo telo ronioci Žandarmerije pronašli su tek dan kasnije. A meštani Belegiša, gotovo pola godine posle ove drame, još pričaju o njegovom podvigu!

- Kako su upali u duboku vodu, niko od nas ni danas ne ume da objasni - kaže njegov komšija Ilija. - Bio je dobar čovek. To dokazuje i njegova žrtva. Neka počiva u miru!

- Žao mi je što se ovo dogodilo - dodaje njegov prijatelj Đorđe. - Pamtićemo ga po dobrom, bio je veseo, dobrodušan, čvrst... Uvek bi se našao da pomogne onima kojima je pomoć bila potrebna. Zašto je sve tako moralo da bude, ni danas mi nije jasno.