Smrt Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFR Jugoslavije i Saveza komunista Jugoslavije, nastupila je 4. maja 1980. godine u Ljubljani, nakon 122 dana duge borbe sa bolešću, izazvane začepljenjem krvnih arterija u levoj nozi.
Prvi problemi u cirkulaciji leve noge javili su se krajem decembra 1979. godine, a nakon Titovog odbijanja hirurške intervencije, lekarski konzilijum je pokušao da lekovima uspostavi normalnu cirkulaciju.
Pošto primenjena terapija nije dala rezultat, Tito je 12. januara bio podvrgnut hirurškoj intervenciji, kojom mu je izvršen arterijski bajpas. Ova operacija je kasnila, usled Titovog odbijanja, kao i primene terapije lekovima, pa je stoga bila neuspešna. Kako se Titovo stanje nakon operacije pogoršalo, 21. januara je izvršena amputacija leve noge.
Nakon amputacije noge, došlo je do privremenog poboljšanja Titovog zdravstvenog stanja, ali je ono naglo počelo da slabi, jer je obolela noga pre amputacije znatno oslabila otpornost organizma. Najpre su se javili problemi sa bubrezima, a potom i upala pluća, zbog čega se Tito od 26. februara nalazio u veštačkoj komi priključen na aparate za disanje. U veoma teškom stanju, otkazivali su Titovi vitalni organi, pa je na kraju usled kardiocirkulatorne nestabilnosti došlo do otkazivanja rada srca usled čega je 4. maja 1980. u 15.05 časova Josip Broz Tito preminuo u svojoj 88 godini.
Tito je želeo grobnicu kao Frenklin Ruzvelt
Tito je pre smrti imao zamisao da želi da ga sahrane kao Frenklina Ruzvelta. Predsednik Tito je već tokom same posete porodičnom domu Ruzveltovih izrazio neskrivenu zadivljenost jednostavnošću grobnog mesta jednog od najznačajnijih svetskih državnika prethodnog veka te je u narednim godinama, u više navrata, govorio kako bi i on voleo da počiva u središtu svoje cvetne bašte, i to u sarkofagu izrađenog od belog mermera na kome bi se nalazio samo koncizan natpis koji bi sadržavao isključivo njegovo ime, prezime i nadimak, kao i godine rođenja i smrti. I tako je i bilo urađeno.
Foto: Tanjug/SPS
Cvetna bašta predsednika Ruzvelta simbolički je bila „iskopirana“ u Beogradu, u objekat pod nazivom „Kuća cveća“ koja, na neki način, natkriljuje privatni jugoslovenski predsednički vrt zasađen najrazličitijim lepim cvećem i drugim biljkama. Kako bi i jugoslovenski doživotni predsednik, baš kao i njegov američki „kolega“, počivao pod vedrim nebom, vešto je bilo projektovano, a potom i udešeno da sarkofag sa Titovim posmrtnim ostacima bude postavljen neposredno ispod lanterne u „Kući cveća“, drugim rečima pod „otvorenim“ nebom.
Za samo sedamdeset dva sata, koliko mu je stajalo na raspolaganju, bilo je nužno da se u „Kući cveća“ izbetonira površina od 200 m1 u čijem bi sklopu bila grobnica, prostor za mimohod i tribine za nekoliko stotina visokih zvanica iz čitavog sveta.
Uprkos izuzetno kratkom vremenskom roku i iscrpljenosti, sve je bilo završeno na vreme – u rano jutro 8. maja 1980. godine. Bila je spremna i monumentalna nadgrobna ploča specijalno za tu priliku izrađena od aranđelovačkog venčaca, teška čitavih devet tona.
Kako je inženjer Gavrilović u više navrata kasnije svedočio ,,bilo je jasno da se ona mermerna ploča teška devet tona samo pomoću dizalice može postaviti na grob, a tako dugotrajan i neizvestan čin ne bi bio baš efektan pred svetskim kamerama. Odlučili smo da umesto prave nadgrobne ploče stavimo masku, takođe mermernu, ali znatno lakšuˮ.
Sanduk sa posmrtnim ostacima predsednika Tita, koji je tri dana pre toga zakovan stigao iz Ljubljane u Beograd, izvađen je iz grobnice, obložen bakarnom maskom i ponovo spušten na dno. Da bi predsednik Tito počivao što mirnije, preko sanduka je stavljena betonska ploča, pa je tek tada preko nje bila postavljena ona mermerna, teška neverovatnih devet tona.
Tako je tek u kasnim večernjim satima, tog 8. maja 1980. godine, u prisustvu svega nekolicine ljudi, konačno bila okončana sahrana predsednika Tita.
Autor: Marija Radić
