Marlon Brando, koji je rođen na današnji dan pre tačno sto godina, snimio je preko 200 sati ličnih ispovesti koje je izgovorio na magnetofon. Bio je to njegov tajni dnevnik, audio zapis koji je trpeo sve. Slavni glumac, koji je prezirao svog oca i izgubio decu zbog ubistva i samoubistva, svaki bolni trenutak svog života je pretvorio u maestralnu filmsku predstavu.
Stiv Rajli napravio je zastrašujući dokumentarac od arhivskih snimaka, retkih intervjua za medije i neobjavljenih audio zapisa koji svedoči o tragediji slavnog Marlona Branda.
Jedan od snimaka prikazuje Branda, izbezumljenog i s viškom kilograma, kako stoji ispred svoje kuće, pepeljastog lica dok govori: "Glasnik bede posetio je moju kuću".
Dana 16. maja 1990. u ranim večernjim satima - muškarac je upucan u glavu dok je razbijao televizor u Brandovoj kući. Brando, koji je u to vreme bio kod kuće, čuo je pucanj i dojurio na lice mesta, te pokušao da spase čovekov život. Bilo je prekasno. Pokojnik je bio dvadesetšestogodišnji Dag Drolet, izdanak ugledne porodice i dečko Šejen Brando, glumčeve ćerke.
Šejen, u to vreme u osmom mesecu trudnoće, bila je dete tahićanske glumice Tarite Teripaje koju je Brando upoznao, zaljubio se i oženio se njom (ona mu je bila treća žena) na snimanju filma 1962. Da stvar bude gora, ubica nesrećnog mladića bio je Marlonov sin - Kristijan.
Bila je to užasna scena. Marlonov 32-godišnji prvorođeni sin ubio je sestrinog partnera u pijanom besu nakon što je njegova sestra tvrdila da ju je tukao tokom noćnog izlaska. Njene tvrdnje o zlostavljanju kasnije su se pokazale lažnim. Šejen Brando počinila je samoubistvo pet godina kasnije. Za Branda je ovo bio pakao.
Tokom svog života pokušavao je da zaštiti svoju porodicu, posebno svoju brojnu decu, od onoga što je smatrao toksičnošću slave. Sada, uprkos njegovim naporima, porodica se uništavala iznutra. U prošlosti je bilo zabrinjavajućih incidenata - njegova prva supruga, glumica Ana Kašfi, rođena u Kalkuti, sredila je meksičkim razbojnicima otmicu njihovog sina Kristijana za 10.000 dolara dok je Brando bio odsutan u francuskoj prestonici snimajući film "Poslednji tango u Parizu" 1972 - ali ništa ne može da se uporedi s Dagovim ubistvom. Marlona je sve to razdiralo.
Ovaj dokumentarac sastavljen je od audio zapisa koje je Brando ostavio iza sebe. Bili su to sati i sati zvuka koji je glumac snimao svaki dan. Njegov audio dnevnik.
Na primer, kada se rodio njegov prvi sin, Kristijan, publika je mogla da čuje glas Marlona Branda kako govori:
"Ne želim da se moj otac približi Kristijanu. Na dan kad se rodio, rekao sam sam sebi sa suzama u očima: 'Moj otac se nikada neće približiti mom detetu zbog štete koju mi je naneo'."
No, s majkom koja je bila alkoholičarka i koju je glumac, još dok je bio dečak, stalno tražio po klubovima i barovima gde bi se povremeno onesvešćivala, bio je tek nešto bliži.
Brandov odnos s ocem, odnosno njegov nedostatak, prožimao je svaki deo njegovog života, kroz ceo život. Bila je to bolest.
U Brandovom karakteru uvek je postojala ta vragolasta strana, nepredvidiva, problematična, buntovna strana – osobina za koju tvrdi da se pojavila nakon što je bio skrhan kada je njegova majka otišla od kuće kada je imao samo sedam godina.
Dosada je na kraju dovela do sumnje u sebe, osetljivosti ne toliko na njegove sposobnosti koliko na razloge za bavljenje profesijom.
"Laž u životu je ono što je gluma. Sve što sam učinio je da sam bio svestan procesa. Svi ste vi glumci. I dobri glumci, jer ste lažljivci. Kada kažete nešto što ne mislite niti mislite nazad od toga da kažeš nešto što stvarno misliš, a to je gluma", rekao je Brando.
"Dođete kući u četiri sata ujutro i ona vas čeka na vrhu stepenica, vaša žena. 'Ne bi mi verovala, dušo. Ne bi verovala šta mi se dogodilo!' Vaš um juri 10.000 milja na sat; lagati brzinom svetlosti; lažeš da spasiš sebi život. Poslednja stvar na svetu koju želite da ona zna je istina. Lažeš za mir. Lažeš iz ljubavi", objasnio je.
Još jedna nesreća koja je zadesila Marlona Branda bila je popularnost i pohvale. Mrzeo je oba.
Tokom karijere razočarao se u svoju ličnost. Slava kao da je trunula u njemu; smatrao je da je to nepristojno i neukusno. "Želeo sam da učestvujem u snimanju filmova kako bih mogao da ih promenim u nešto što je bliže istini", kaže Brando, zvučeći pomalo rezignirano. "Mislio sam da ja to mogu."
Uprkos rastućem nepoverenju prema holivudskoj mašineriji, Brando je shvatio da bi filmovi mogli da budu moćno oruđe, kako za glumca tako i za publiku, mogli bi da promene nečije mesto u svetu, mogao bi da se stvori mit i koristi za sopstvene svrhe.
Na kraju je uspeh postao omča oko Brandovog vrata. Stalno se osećao pogrešno predstavljenim, pogrešno protumačenim - bilo od strane novinara i pisaca ili zbog stalnog upada s kojim bi morao da se nosi kad god bi napuštao utočište svog doma na Beverli Hilsu. Postao je paranoičan. Počeo je opsesivno da beleži sve, svaku osobu koju je sreo kod kuće, svaki poslovni sastanak, čak i ideje o dodatnim bezbednosnim merama koje je želeo da preduzme u svom domu.
Njegova ćerka Rebeka je otkrila i kako Brando nije želeo da bilo koje od njegove brojne dece krene njegovim stopama. Želeo je da uče, da se bave akademskim radom, a ne da glume.
Brando je preminuo 1. jula 2004. od respiratornih i srčanih problema. Iza sebe je ostavio 14-oro dece i najmanje 30 unučadi. Pred kraj života bolovao je od slabog vida uzrokovanog dijabetesom i od raka jetre.
"Sećam se poslednjeg razgovora koji sam vodila s njim", kaže Rebeka.
"Bilo je to samo nekoliko nedelja pre nego što je umro. Nije želeo da svi, pogotovo ne sva deca, znaju koliko je loš. Izrazili smo ljubav jedno drugom i to je bilo to. Nikada to neću zaboraviti. Moj otac je želeo da bude zamrznut. Ono što je najviše želeo bilo je da naučnici pronađu način da on umre i onda ga vrate za nekoliko decenija", ispričala je.
Autor:
