Na prvi pogled, 13-godišnji Mangal Karimi mogao bi biti bilo koji dečak koji živi u malom selu u zapadnom Avganistanu, počinje reportaža CNN-a. On vuče drva za ogrev i hrani stoku na farmi svoga oca.

Tiho žuri između kućnih poslova, nosi kante s vodom preko golih polja. Do svoje druge godine Mangal je bio Madina, jedna od sedam ćeri koju su roditelji izabrali da živi kao dečak u skladu s avganistanskom tradicijom "bacha posh", izrazom na jeziku dari koji se prevodi kao "odeven kao dečak".

Otkad pamti Mangal, on svoju dugu kosu zavlači pod vunenu kapu, nosi jaknu i pantalone i pomaže svom ocu da održava njihovu pčelarsku i mlečnu farmu u selu Sanjoor u pokrajini Herat.

U duboko patrijarhalnom društvu u Avganistanu sinovi su visoko cenjeni u odnosu na ćerke - do te mere da se porodica smatra "nepotpunom" bez dečaka, kaže Nadia Hashimi, američki pedijatar i autor najprodavanijeg bacha posh romana iz 2014. "Biser koji je razbio svoju školjku“.

Devojke se odgajaju verujući da su teret porodici, rekao je Sodaba Ehrari, glavni urednik Avganistanske novinske agencije (AWNA), koja je razgovarala sa nekoliko roditelja djece bacha posh. Žene "ne mogu zaraditi novac kako bi pomogle svojim porodicama, ne mogu živeti same - i ti su ih razlozi dovelo dotle da ovako patrijarhalno društvo praktikuje bacha posh", rekla je.

Stogodišnja tradicija mnogo govori o diskriminaciji s kojom se suočavaju avganistanske devojčice doslovno od trenutka rođenja.

Uostalom, "niko ko ima samo sinove ne pretvara ih u kćer", kaže Hashimi. Tranzicija je privremena i očekuje se da će deca bacha posh-a odbaciti svoje muške identitete nakon što stupe u pubertet i vrate se životu kao devojčice - nešto što ne prođe uvek lako.

Održavanju ovog običaja pomaže verovanje da će dete bacha posh "okrenuti ruku sudbine, tako da će sledeće dete rođeno u porodici biti dečak - kaže Hashimi.

Mangalov otac, Khoda Bakhsh Karimi, rekao je za CNN-u da se, ako porodica dobije sina, dete vraća životu kao devojčica.

Do tada, ili do trenutka kada Mangal uđe u pubertet, Koda i njegova supruga Amena Karimi "sretne" su s Mangalom i dužnostima koje on obavlja, kao što je "dobrodošlica gostima u naš dom i ponuda čaja ili hrane".

Nakon dve devojčice, Mangalovi su roditelji čeznuli za sinom.

- Učinili smo od nje sina da pomogne ocu - rekla je majka Amena.

U njihovom jeziku nema rodnih zamenica "on" i "ona", a Mangal je CNN-u rekao da mu je draže da ga mu se obraćaju kao da je muško.

Njegovi roditelji u međuvremenu veruju da Mangalov rod pri rođenju - ženski - ostaje nepromijenjen.

Mangal je dragoceni dodatni par ruku za devetočlanu obitelj koja mesečno zarađuje oko 80 dolara, što je malo čak i po avganistanskim standardima.

- Obožavam sve svoje ćerke, ali volim Madinu više jer je zamolim da se pobrine oko stoke ili odnese nešto susedu -  kaže Khoda.

Inače ne postoji razlika između njih

Ljubav Avganistana prema sinovima ima praktične korene. U ovoj poljoprivrednoj ekonomiji dečaci koji seku drva, oru zemlju, samostalno putuju i rade daleko od kuće. A kada se venčaju, njihove žene - i sledeća generacija dece - ulaze u porodicu.Od ćerke se očekuje da bude "skromna" i "pomaže u kućnim poslovima". Izvan kuće, devojka koja bi se "cenkala na tržištu" ili "gledala odrasle u oči", bila bi šok za neke ljude.

Kad ne pomaže na farmi, kaže Mangal, on voli igrati fudbal s drugim dečacima u selu, gde je on jedino bacha posh dete.

Njegov otac, Khoda, kaže da su susedi prihvatili Mangal, ali da dete "treba nositi devojačku odeću kad odraste". Na to je Khoda odgovorio: "Naravno."

Čak i kad ljudi shvate da je dete, zapravo, devojka obučena kao dečak, "oni to na neki način prihvate", objašnjava Hashimi.

Mangal živi u nejasnom prostoru između ćerke i sina. Kad ne radi na farmi, pohađa školu za devojčice zajedno s četiri sestre. Ali se ipak oblači kao dečak i naziva muškim imenom-

- Ne, ne smatram ga sinom. Znamo da je devojka, u budućnosti mora nositi devojačku odeću i za nekoga se udati -  kaže Khoda.

Svaka porodica ima svoj vlastiti bacha posh.

Novinarka Ehrari rekla je da su joj neki roditelji rekli da "pokušavaju da sakriju da imaju ćerku". Sin je izvor ponosa, a "imati ćerku je sramota", rekli su.

Drugi roditelji kažu da očajnički žele da njihove ćerke "nešto postignu". Ali u društvu u kojem je "sve samo za muškarce", bacha posh jedini je način da i njihove ćerke žive slobodno.

Vraćanje u život devojčice - posebno nakon kratkog uvida u muške slobode - može biti bolan proces. Shazia, koja nije htela otkriti svoje prezime, imala je devet godina i živela je u Kabulu 1990. kada su njeni roditelji odlučili da je pretvore u bacha posh na pet godina.

Budući da je građanski rat besnio, Shazijini roditelji već su poslali njena dva starija brata u Rusiju. Ali kad je njen otac - biznismen srednje klase koji se bavi uvozom i izvozom - izgubio nogu u nesreći, njena majka i preostalih šest kćeri ostale su bez hranitelja.

- Tada je moja oporodica odlučila da se obučem kao dečak - kaže Shazia, koja je, kao treća kći, smatrana dovoljno starom da pomogne majci izvan kuće - ali još uvek dovoljno mlada da prođe za dečaka.

- Morao sam igrati ulogu sina - kaže Shazia, koja je je dobila ime Mirwas.

Praktično preko noći Shazijini dnevni poslovi dramatično su se promenili - od "čišćenja i hranjenja pilića" do odlaska sa majkom na lokalnu pijacu. Ponekad bi Shazia čak sama išla po namirnice, nešto što je opisala kao "veliki poduhvat, pogotovo za mladu devojku."

- Bilo je mnogo prednosti i nedostataka biti bacha posh - kaže Shazia, danas 37-godišnja majka tri ćerke, koja radi za žensku nevladinu organizaciju u SAD.Kao "Mirwas" mogla je "puštati zmajeve, igrati fudbal s decom iz susedstva, voziti očev bicikl - sve to nisu bile uobičajene aktivnosti za devojku u Avganistanu.

Sa druge strane su je maltretirali sestra i rođak zbog nošenja dečačke odeće i zadataka sa najzahtjevnijim poslovima.

- Tokom zime bih morala stajati u redu za hleb kako bih nahranila porodicu. Bila sam ljubomorna na svoje sestre u kući, na toplom - navodi ona.

Susedi nisu znali da je žensko.

- Osećala sam se posebno nesigurno u vezi crta mog lica, odeće, stasa u odnosu na momke mojih godina. Taj nametnuti način života nije bio moj izbor. Bila sam zaglavljena između devojčice i dečaka - navodi ona.

Shazijin je u 13. godini "ponovo postala" devojčica kada je jedna od njenih starijih sestara rekla da je bilo toga dosta.

Njeni roditelji su se složili i postupno se ponovno pojavila među ljudima kao devojčica, isprva se bojala odlaska "napolje, jer će je susedi videti". Nekoliko meseci kasnije porodica se preselila u Pakistan, a Shazia je u potpunosti prihvatila svoj ženski identitet.

Međutim, godine dečačkog života, ili muškog identiteta, su je "ostavile zbunjenom".

U ekstremnim slučajevima, one čak mogu odbiti povratak u život žene. Teško je reći hoće li se običaj nastaviti. Međutim, Hashimi veruje da će bacha posh izumrijeti kako avganistansko društvo bude unapređivalo položaj žena u društvu