Spasovdan, koji se slavi četrdeset dana posle Vaskrsa, u srpskoj tradiciji zauzima posebno mesto. Obeležava Hristovo vaznesenje na nebo i prati ga mnogo narodnih običaja i verovanja.
Veče uoči Spasovdana smatralo se izuzetno značajnim, jer se verovalo da se tada „otvara nebo“, pa su se ljudi u prošlosti strogo pridržavali određenih običaja i zabrana. Dom i dvorište morali su biti besprekorno čisti i sređeni, jer se verovalo da Spasovdan donosi blagostanje i Božji blagoslov. Žene su tog dana detaljno čistile pragove, pripremale kolače i uređivale trpezu za praznični dan.
Domaćin bi u večernjim satima palio sveću ispred ikone i molio se za zdravlje i slogu porodice, ali i za napredak domaćinstva i rodnu godinu. Posebna pažnja posvećivala se molitvama za zaštitu od bolesti i nepogoda koje bi mogle ugroziti useve i porodicu.
Takođe, važilo je strogo pravilo da se veče pred Spasovdan iz kuće ništa ne iznosi – ni hleb, ni so, ni voda – kako se, prema verovanju, ne bi „izneo“ ni sam blagoslov iz doma. Sve što je trebalo podeliti ili dati drugima, moralo je biti završeno ranije tokom dana.
Takođe, uveče pred praznik nije bilo dozvoljeno svađati se ili psovati. Verovalo se da ono što se čini i kako se ponaša na Spasovdan prati čoveka tokom cele godine. Zato su ljudi pazili na reči, činili dobra dela i trudili se da budu u miru jedni s drugima.
Žene su pripremale najlepšu odeću za sutrašnje litije i odlazak u crkvu, a deci su se spremale nove košulje ili marame.
Tačno u ponoć treba da uradite ovo
Stari ljudi su govorili da se u ponoć pred Spasovdan nebo otvara i da ako tada iskreno poželite nešto, ta želja će vam se ispuniti. Zato su mnogi ostajali budni do ponoći i posmatrali nebo.
Niko u kuću ne sme ni da pomisli da iznese išta te večeri, jer bi time, prema verovanju, blagoslov mogao otići iz doma.
Autor: Iva Besarabić
