QR kodovi su postali prava digitalna spona između fizičkog i onlajn sveta, a njihova primena u Srbiji i svetu danas obuhvata sve - od neophodnih administrativnih funkcija do emotivnih i kreativnih rešenja za "digitalnu večnost". Upravo ovo poslednje dovodi do novog trenda koji mnogi mogu smatrati upitnim. Reč je o postavljanju QR kodova na nadgrobnim spomenicima.
Jedan od najprepoznatljivijih primera koji je primenu na spomenicima učinio svrsishodnom u pogledu jednostavnosti i praktičnosti rešenja jeste Aleja velikana u Beogradu. Kao mesto gde počivaju znamenite istorijske ličnosti, ovaj deo Novog groblja omogućava posetiocima da skeniranjem koda otkriju nešto više o osobi koja je tu sahranjena.
- QR kodovi se postavljaju samo na grobna mesta znamenitih ličnosti. To nije komercijalna aktivnost. U okviru službe za informisanje to rade i istoričari umetnosti. Mi smo izdali jednu veoma ozbiljnu, značajnu monografiju o Novom groblju još 2011. godine. Tako da u obzir dolaze samo znamenite ličnosti za sada - rekla je svojevremeno za Blic TV Marina Račić iz JKP "Pogrebne usluge".
Međutim, ono što je počelo kao ekskluzivna počast velikanima, brzo se pretvorilo u komercijalnu uslugu dostupnu svima na grobljima širom Srbije. Firme koje se bave kamenorezačkim uslugama ili digitalnim arhiviranjem sada to aktivno nude kao "moderni dodatak" standardnom spomeniku.
Evo kako ta praksa izgleda izbliza i zašto se, uprkos inicijalnom čuđenju, širi među "običnim" svetom:
Ograničen prostor na kamenu: Na klasičnom spomeniku ima mesta samo za ime, prezime i godine. QR kod je "portal" koji omogućava porodici da sačuva priče, anegdote i stotine fotografija koje fizički ne mogu stati nigde drugde.
Generacijski jaz: Mlađe generacije svet doživljavaju kroz ekran. Za njih je prirodnije da osobu upoznaju kroz video ili galeriju slika nego samo kroz urezana slova u mermeru.
"Živa" istorija porodice: Mnogi na ovaj način žele da sačuvaju porodično stablo. Skeniranjem koda na spomeniku prababe, praunuk koji je nikada nije upoznao može čuti njen glas ili videti snimak sa proslave.
Bez obzira na tehnološku jednostavnost, u praksi se javlja nekoliko specifičnih izazova.
Na prvom mestu tu je pitanje pijeteta i atmosfere - mnogi smatraju da telefonima i skeniranju nije mesto na groblju, jer to narušava mir i tišinu sakralnog mesta.
Pored toga, postavlja se pitanje trajnosti, ali i privatnosti. Garancija da će linkovi koji se kriju iza koda raditi za 20 ili 50 godina gotovo da ne postoji, čime se praktično gubi smisao ovakvog rešenja, jer urušava prvobitnu ideju o stvaranju "digitalne večnosti".
Kada je reč o privatnosti, za sada nije uređeno određenim pravilnicima i zakonima ko ima pravo da kreira taj sadržaj, ko ga kontroliše i šta će se desiti ako neko postavi nešto što pokojnik ne bi želeo (npr. neprikladne snimke).
Praksa u Nemačkoj
U Nemačkoj i skandinavskim zemljama (poput Švedske i Norveške) pravila o izgledu spomenika su izuzetno stroga i precizno definisana, često do neverovatnih detalja. Tamo groblja nisu samo mesta za sahranjivanje, već se tretiraju kao kulturni pejzaži i javni parkovi koji moraju imati jedinstven estetski red, pa su QR kodovi često vrlo diskretni, u boji kamena ili čak sakriveni sa zadnje strane spomenika.
Dimenzije: Visina, širina i debljina spomenika su propisane u centimetar i ne može se desiti da jedan spomenik "štrči" iznad ostalih.
Simboli i natpisi: Upotreba simbola koji nisu verski ili tradicionalni često zahteva posebnu dozvolu. Upadljive boje slova uglavnom nisu dozvoljene.
QR kodovi: U mnogim nemačkim gradovima (poput Kelna ili Minhena), ako neko želi da postavi QR kod, on mora biti diskretan, napravljen od materijala koji ne rđa i ne sme biti postavljen na prednju stranu ako narušava "dostojanstvo spomenika".
Foto: Pink.rs
Skandinavci (posebno u Švedskoj) imaju koncept zajedničkih grobnih mesta, gde su spomenici skoro identični kako bi se naglasila jednakost svih ljudi u smrti.
Švedska: Postoje posebni odbori koji odobravaju dizajn spomenika. Ako neko želi nešto što odstupa od prirodnih tonova i niskih formi, velika je šansa da će biti odbijen.
Norveška: Ovde je akcenat na prirodi. Spomenici ne smeju da dominiraju okolinom. Često su to samo uspravni kameni blokovi bez ikakvih slika (fotografije na spomenicima, koje su česte kod nas, u Skandinaviji su skoro nepostojeće).
U ovim zemljama se smatra da groblje pripada zajednici, a ne pojedincu. Cilj je da se izbegne "vizuelna buka" i takmičenje u tome ko ima veći ili skuplji spomenik. Red i mir se postižu uniformisanošću.
U Srbiji pak, spomenik se često posmatra kao poslednji dokaz statusa i ljubavi porodice, pa je otuda i tolika šarenolikost - od skromnih krstova do ogromnih mermernih zdanja sa figurama, a od nedavno i QR kodovima.
Autor: D.Bošković
