Priča o malom Zvonimiru Barabašu potresa Balkan više od jednog veka. Devetogodišnji dečak preminuo je dok je zaspao na grobu svoje majke u varaždinskom groblju, simbolizujući večnu ljubav između majke i sina. Spomenik i dalje privlači posetioce koji donose sveće i sećaju se njegove tužne sudbine.
Tužna priča o malom Zvonimiru Barabašu već više od jednog veka potresa čitav Balkan. Dečak je preminuo zimi dok je zaspao na grobu svoje pokojne majke, u potrazi za toplinom i ljubavlju koju je gubio njenim odlaskom.
Na varaždinskom groblju stoji stari kameni spomenik koji čuva priču o večnoj povezanosti majke i sina, ljubavi, čežnji i patnji. Pod hladnim kamenom počiva mali Zvonimir Barabaš – dečak koji je, prema predanju, jedne hladne zimske večeri došao na grob majke i zaspao, ne vraćajući se više kući.
Ujutru su ga pronašli mirnog, spokojnog, kao da je konačno stigao tamo gde je oduvek želeo da bude. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše samo:
"Ovde počiva Zvonimir Barabaš 1855-1864. Mir večni.
Spomenik prikazuje usnulo dete kako leži na majčinom grobu, simbolizujući večnu ljubav i povezanost između majke i sina.
Zvonimir je imao samo devet godina kada je ostao bez majke. Njegovi česti odlascima na groblje predstavljali su pokušaje da oseti njenu blizinu i toplinu. Te zime, vođen detinjom tugom i dubokom ljubavlju, došao je na grob i tu je ostao – pronašli su ga na snegu, sklupčanog, kao da spava u naručju svoje majke.
Vek i po kasnije, prolaznici i meštani i dalje zastaju pored njegovog groba. Donose sveće, tiho se prekrste i šapuću: "Otišao kod majke u krilo."
Ova jednostavna rečenica nosi težinu i nežnost neugasle ljubavi. U vremenu kada se često zaboravlja šta znači toplina, bliskost i odanost, spomenik malog Zvonimira podseća da ljubav, čak i kada telo prestane da diše, nastavlja da živi – tiho, postojano i večno.
Autor: D.Bošković
