Dalibor Arbutina, direktor JP 'Nuklearni objekti Srbije' objavio je autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Usvajanjem nove Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2040. sa projekcijama do 2050. godine, kao i izmenama Zakona o energetici, Republika Srbija je otvorila put za mogućnost da se o perspektivi nuklearne energetike u Srbiji razgovara na racionalan i na činjenicama zasnovan način.
Republika Srbija se nalazi u prvoj od tri faze uvođenja nuklearnih elektrana u svoj energetski bilans. Ovaj period se procenjuje da bi mogao da traje 2 godine, i očekuje se da se u tom periodu akumuliraju informacije i znanja potrebna za sprovođenje sledećih faza. Republika Srbija je već potpisala različite sporazume o saradnji u oblasti nuklearnih tehnologija sa državama koje su danas najveći korisnici nuklearnih elektrana i glavni isporučioci tehnologije u ovoj oblasti. Iskustvo dobijeno u toj saradnji će značajno doprineti dostizanju postavljenog cilja u ovoj fazi, ali i daljem kvalifikovanom odlučivanju tokom ostalih procesa. Čak i ako bi se u nekom slučaju odustalo od izgradnje ili bi se ona odložila na neko vreme, rezultati druge faze, koji se odnose na podizanje infrastrukturnih sistema u funkciji sigurnosti nuklearnih elektrana ostaju trajno korisni efekti ovog procesa po društvo.
Srbija i Južna Koreja zajedno u strateškom razvoju nuklearne energije i vodonika, potpisana dva memoranduma
Nuklearni akcidenti, sa globalnim efektima, su pored svojih štetnih efekata po razvoj nuklearne energetike, doveli i do unapređenja sigurnosti tih objekata. Inovirani sigurnosni zahtevi u delu projektovanja i organizaciono-proceduralnim delovima doveli su do rešenja koja su inherentno sigurna i bezbedna u odnosu na ljudsku grešku. Izgradnja i korišćenje nuklearne elektrane, zbog svog mogućeg globalnog uticaja, se mora zasnivati na međunarodnim standardima sigurnosti.
Jedno od pitanja koje se otvara u javnosti kada je reč o nuklearnoj energetici, je pitanje rešenja radioaktivnog otpada. Visokoaktivni otpad generisan u NE, istrošeno gorivo, je svega 3% zapreminski, i sadrži čak 95% ukupne generisane aktivnosti, a nisko i srednje aktivan otpad predstavlja 97% zapreminskog udela odnosno 5% generisane aktivnosti. Visoko aktivni otpad, u svakom slučaju u prvo vreme mora da odleži na lokaciji elektrane kako bi se „ohladio“. Imajući u vidu vremenske okvire svih prethodnih faza, kao i danas dostignute rezultate u istraživanju i testiranju metoda za treteman i odlaganje visokoaktivnog otpada, realno je očekivati da će se u međuvremenu razviti i komercijalna tehnička rešenja za konačno rešenje tog pitanja. Treba imati u vidu isto tako da iskorišćeno gorivo, koje bi za nas bilo visokoaktivni otpad, za zemlje sa zatvorenim nuklearnim gorivnim ciklusom koje imaju postrojenja za reprocesing, ono postaje energetska sirovina, i u saradnji sa njima može se naći rešenje za našu zemlju.Foto: Ustupljene fotografije
Republika Srbija ima kadrovske i materijalne kapacitete za rešavanje pitanja nisko i srednje aktivnog otpada u Javnom preduzeću „Nuklearni objekti Srbije“, kao i za dalji stručni razvoj u tom smeru. U JP je u toku još jedan od međunarodnih projekata iz ove oblasti koji se odvija uz saradnju sa MAAE i EU, a čiji je cilj sanacija istorijskog otpada koji se nalazi na lokaciji Vinča. Imajući u vidu da od efikasnosti realizacije projekta može zavisiti spremnost međunarodnih donatora za podršku novim projektima, JP u saradnji sa resornim ministarstvom ulaže napore za prevazilaženje povremenih, uglavnom finansijskih problema u tom procesu. Iskazana volja i kompetentnost za završetak projekta predstaviće kapacitet i opredeljenost Republike Srbije za dalji razvoj i primenu nuklearne energije u miroljubive svrhe.
