Nova era srpsko-američkih odnosa: Prilike koje Srbija ne sme da propusti

Stubovi buduće srpsko-američke saradnje koje je moguće identifikovati:

❖ Energetika

❖ Odbrana i bezbednost

❖ Strateške sirovine

Da li je Srbija spremna za strateški dijalog u oblasti bezbednosti i odbrane sa SAD? Prethodnih meseci Srbija je potpisala Strateško partnerstvo u oblasti energetike sa SAD i započela sveobuhvatni strateški dijalog. Mogućnosti za složenijom i aktivnijom saradnjom čine se kao jedinstvena prilika u okolnostima kada administracija predsednika Trampa sprovodi politiku velikog reseta. Važno je pravilno, izvan senzacionalističkih novinskih naslova, očitavati mogućnosti koje stvara nova američka administracija. Polazna tačka bi trebala biti pitanja od obostranog interesa u odnosu na pitanja od obostranog problema.

Jedno od polja delovanja sa SAD može biti energetika usled novonastalih geopolitičkih okolnosti koje su od Rusije napravile nepouzdanog dobavljača i partnera u energetskom sektoru. Već dugo se razmatra mogućnost da Srbija uđe u posao sa nuklearnom energijom. Geopolitički rizici iz tog posla definitivno isključuju Rusiju i NR Kinu. Njihovim uključivanjem u ovaj posao napravila bi se istorijska greškao kao sa naftnom industrijom Srbije 2008.godine. Pred Srbijom je mogućnost da sa merkantilno orijentisanim predsednikom Trampom pregovara dugoročno isplativ aranžman i podršku tokom celog životnog veka eksploatacije nuklearne energije. Ovakav potez bio bi u skladu sa doktrinom „Amerika prvo“ jer je reč o operaciji koja angažuje američke kompanije. Ovaj poduhvat je složen i dugoročan jer je u Srbiji još uvek na snazi moratorijum za nuklearne centrale.

Promena zakonodavstva u oblasti korišćenja nuklearne energije predstavlja prvi preduslov. Započeta saradnja kroz potpisano Strateško partnerstvo realnija je u gasnom i naftnom sektoru imajući u vidu dostupnost postojećih pristupnih tačaka za američki tečni naftni gas. U cilju izgradnje dodatnih kapaciteta za eliminaciju zavisnosti od ruskog gasa moguće je ući u višegodišnji prekogranični posao sa Amerikom. Sam prekogranični karakter bi se čvrsto oslonio na inicijativu Otvoreni Balkan u koju su nade polagale sve tri američke administracije od Trampa, preko Bajedna, pa opet Trampa. Energetsko povezivanje bi uticalo na relaksiranje među-etničkih tenzija u regionu.

Prekogranična infrastrukutra postala bi garancija dobrosusedski odnosa dok bi američko prisustvo povoljno uticalo na uključene partnere. Srbija i region bi mogli u potpunosti da započnu kompletno novu operaciju oslonjenu na Istočni Mediteran i tamošnji uspostavljani gasni forum. Bezbednost istočnomediteranskih gasnih izvora garantuje SAD po zakonu donetom od strane prve Trampove administracije. Ovakav projekat bi doneo ulazak novih stranih direktnih investicija u veoma važnu kritičnu infrastrukturu koja bi uključila Grčku, Bugarsku, Severnu Makedoniju, Albaniju i Srbiju. Kasnije bi trebalo razmišljati i o Bosni i Hercegovini. Trampova administracija bi dobila ugovre, a Srbija i Zapadni Balkan preko potrebne investicije u energetski sektor. Liberalni i tržišni karakter bi omogućio privlačenje i drugih zainteresovanih partnera, a svima je zajedničko da su u savezničkom odnosu sa Amerikom. Jačanjem energetske bezbednosti čiji bi ključni igrač bila Amerika Srbija bi poslala poruku da je poželjna poslovna lokacija. Stvorila bi se šansa i za druge strateški važne projekte čiji bi pokrovitelj bila Amerika.

Drugi stub odnosa trebalo bi potražiti u odbrambeno-bezbednosnom paketu. Bez mnogo oklevanja Srbija bi trebala da započne postupak za dobijanje statusa „glavnog ne-NATO saveznika“ SAD. Ovaj status u ovom trenutku ima 19 država – Argentina, Australija, Bahrein, Brazil, Kolumbija, Egipat, Izrael, Japan, Jordan, Kenija, Kuvajt, Maroko, Novi Zeland, Pakistan, Filipini, Katar, Južna Koreja, Tajland i Tunis.

Status „glavnog ne-NATO saveznika“ ne podrazumeva klasičan odbrambeni saveznički odnos već je više dvosmerna komunikacija i saradnja SAD sa partnerskom državom. Ukoliko Srbija zadobije status „glavnog ne-NATO saveznika“ imaće mogućnost da pristupi sofisticiranoj vojnoj opremi, treningu i pozajmicama za potrebe vojnih nabavki. Ovaj status ne obavezuje Ameriku da pruža direktnu vojnu pomoć, ali ne obavezuje ni Srbiju da šalje svoje trupe u američke i NATO operacije. Srbija već sada izdvaja preko 3% za potrebe svoje odbrane i vodi se dugoročnom strategijom modernizacije svojih vojnih sposobnosti kroz nabavku sofisticiranog naoružanja.

Uvažavajući iskustva drugih država ovaj status bi značajno unapredio vojne sposobnosti Srbije i ojačao diplomatske kapacitete. Pozitivan uticaj ostvario bi se na eliminisanje regionalnih bezbednosnih dilema koje su prisutne na Zapadnom Balkanu i regionu bivše Jugoslavije. U ovom slučaju Srbija bi osnažila podršku za članstvo u EU od strane onih zemalja koje imaju čvrste veze sa SAD. Mnoge od tih zemalja su tajno ili javno nepoverljive prema Srbiji zbog njenog neutralnog stava prema Rusiji. Istovremeno Srbija bi unapredila svoj vojni budžet i operativne sposobnosti kroz zajedničke aktivnosti sa vojskom SAD-a. Ovaj status bi produbio bilaterlne odnose u oblasti bezbednosti i saradnju u trgovini. Možda najvažnija prednost leži u pozicioniranju Srbije u odnosu na američke regionalne saveznike. Pored trgovine u oblasti odbrane, druge dimenzije kao što su saradnja u oblasti odbrambenih tehnologija i postizanje interoperabilnosti dobijaju podsticaj. U prvom redu Srbija može uspostaviti kooperaciju sa američkim odbrambenim kompanijama.

Za početak u oblasti parcijalne proizvodnje finalnih proizvoda što bi kasnije dovelo do finalne proizvodnje u Srbiji. SAD su stvorile kategoriju „Glavni ne-NATO saveznik“ da okarakterišu odnose sa onim zemljama sa kojima imaju široku odbrambenu i bezbednosnu saradnju, ali koje nisu članice NATO-a. Primera radi Brazil je članica BRIKS-a ali ima ovaj status, isto važi i za Egipat. Status „glavnog ne-NATO saveznika“ ne podrazumeva odbrambene i bezbednosne garancije ali šalje jasnu poruku o kvalitetu odnosa sa SAD. Srbija treba da iskoristi povoljan odnos Trampove administracije i pozicije kod senatora i kongresmena kako bi se izborila za svoje prioritete.

Ovakav poduhvat bi podrazumevao donošenje krupnih strateških odluka poput prestanka kupovine kineskih vojnih sistema i usmeravanje strategije razvoja oružanih snaga na američkoj opremi. Ugledni strateg Gregori Kopli u intervjuu za srpske medije izašao je sa mogućnošću trojnog vojnog saveza Izraela, Grčke i Srbije sa dodatkom Kipra. Ovaj savez Kopli definiše kao istočnomediteransku stratešku liniju. U ovom slučaju bi Srbija preuzela odbrambene obaveze u okviru formalnog savezništva dok bi u zamenu dobila povlašćeni status ka energentima. Ideja Gregorija Koplija je racionalna, ali u isto vreme veoma komplikovana. Bez adekvatne analize i diskusije teško je oceniti sve koristi i štete iz takve jedne konstrukcije kao što je pristup odbrambenom savezu koji čine NATO i ne-NATO države.

Predsednik Tramp je u centar geopolitičkog nadmetanja postavio strateške sirovine. U svom obraćanju pred Senatom oglasio je ukidanje svih ekoloških prepreka. Cilj je samo jedan otarasiti se suvišnih procedura u cilju komparativne prednosti, odnosno ubrazi i pojeftiniti procedure. Srbija poseduje neke od atraktivnih strateških sirovina poput litijuma i bakra. Srpske rezerve litijuma predstavljaju 17% evropskih potreba.

Primena litijuma svoje težište ima u električnim vozilima, ali litijumske baterije se koriste i u vodećim vojnim sekotorima poput bespilotnih letilica i dronova. Rad u ovoj oblasti sa osloncem na pouzdano snabdevanje litijumom može unaprediti privatna i privatno-javna partnerstva u oblasti bespilotnih sistema. Sa kompanijama poput Pinkovog razvojno istraživačkog centra, rudnikom litijuma, i američkim investicijama u fabrike za preradu imamo šansu da postanemo centar ove unosne industrije. Uloga strateških sirovina u svrhu geopolitičkog osiguranja svakog dana raste.

Dovoljno se osvrnuti na burne pregovore SAD i Ukrajine. Kao i u svakom drugom slučaju, tako i u slučaju litijuma Srbija mora da vodi razgovore i sprovodi analize šta želi u određenom trenuktu da postigne kako bi ojačala svoju poziciju i zaštitila nacionalne interese. Evropska unija najavljuje 1.8 milijardi evra za lance sanbdevanja sirovina za baterije. Geografska kontrola je ključna kada je reč o kritičnim sirovinama. Imamo mogućnost da se privežemo i za Ameriku i Eu kao deo kompatibilnih lanaca snabdevanja u kojima bi Srbija bila strateški partner. Jednom dobijeni status strateškog partnera kasnije je teško degradirati. Kritični trenutci su često istorijski incidenti, ali mi danas živimo u jednom takvom trenutku kada se traže hrabre odluke.

Realistično procenjivanje mogućnosti i namera partnera je od suštinske važnosti za države poput Srbije. U svetlu brzih događaja više nije najsigurniji stav onaj koji se ogleda u kineskoj poslovici „najbolje je gledati požar sa druge strane reke“.

Autor: Msc Darko Obradović