U najnovijem izdanju podkasta „Biti žena“, prof. dr Nada Basara, eminentna figura u oblasti onkologije, hematologije i transplantacije matičnih ćelija, podelila je inspirativne priče iz svog života i karijere.
Njeno putovanje od skromnih početaka, kroz izazove studija medicine i uspehe u profesionalnoj karijeri, doveli su do brojnih priznanja i odlikovanja koja je dobijala, a koja su inicirali zahvalni pacijenti, svedoči o njenom izuzetnom doprinosu medicinskoj nauci i humanosti.
Podrška porodice i naročito njenog oca, koji je bio renomirani hirurg, a kasnije i podrška supruga, igrala su ključnu ulogu u njenom životu.
Iako navodi da otac s početka nije podržao njenu odluku da studira medicinu, želeći da je poštedi teškog puta koji joj predstoji, Nada je odlučno krenula ka svom cilju. Ovo je samo jedan od primera njene nepokolebljive odlučnosti i posvećenosti.
Alternativa medicini je bila muzika, jer sam svirala klavir. Međutim, kada sam se odlučila za medicinu, otac me je odgovarao, jer je znao šta me sve čeka. Medicina je zahtevan fakultet, gde se puno uči. Na trećoj godini studija sam imala kratku krizu i tada sam mu se požalila, ali je njegov odgovor bio da je sada kasno, pošto sam već položila anatomiju, fiziologiju, patologiju, a to su najvažniji ispiti u medicini.
Kao dobitnica najvišeg odlikovanja Malteškog reda Nemačke koje je dobila kao jedina žena pravoslavne vere, odlikovanja koje je dobila i od predsednika Srbije i Crne Gore, odlikovanja SPC - ordena Sv. Save drugog reda, prof. dr Basara je govorila i o svom povratku korenima i koliko je važno pomoći svom narodu.
Izuzetno mi je to bitno, mada sam ja uvek ostajala ovde. Tu su grobovi naših roditelja, roditelja naših roditelja i tu će biti i naši grobovi. Ti koreni nikada nisu prekinuti. Sva odlikovanja su zapravo uvek poticala od pacijenata iz ovih krajeva.
Njena posvećenost pacijentima i ljudski pristup u lečenju ostavili su dubok trag, posebno među hematološkim i onkološkim pacijentima.
Taj odnos je izuzetno važan, posebno jer se bavim hematološkim i onkološkim pacijentima. Trudila sam se da posvetim dovoljno vremena, nekada i do sat vremena za taj prvi razgovor kada tom pacijentu i njegovoj porodici saopštavam dijagnozu. To su dugogodišnje terapije, jer se ne radi o šest meseci ili godinu dana, već i tri ili pet godina. Sve vreme sam u kontaktu sa pacijentom i to je izuzetno važno. Vežete se za svakog pacijenta, za njegovu sudbinu, za njegove probleme. Ne možete da ostanete hladni i da to ostavite na pragu svoje kuće koliki god da ste profesionalac.
U razgovoru, prof. dr Basara ističe važnost podrške supruga i porodice tokom celog profesionalnog puta, kao i njihovu ulogu u njenom preseljenju u Nemačku. Tamo se suočila sa mnogim izazovima, ali je uspela da se izbori i postane prepoznata po svojim izuzetnim rezultatima.
Žena koja nema podršku svoje porodice, ne može da uspe. Najpre ’86-87 kada smo išli za Kanadu, suprug je uzeo neplaćeno odsustvo, on je krenuo sa mnom i sa sinom da budemo zajedno. Nije svako spreman da pruži tu podršku ženi. Žena koja pronađe tu podršku u partneru ima veliku sreću.
Potom sam te 1996. godine dobila tri poziva, jedan iz Nemačke i dva iz Pariza, da se pridružim timovima lekara sa kojima sam prethodno radila. Tada smo imali oko 15 godina radnog staža i to je bio veliki i hrabar korak. Odlučili smo se na to jer nismo sagledavali budućnost ovde, a ja nisam ovde mogla da radim one stvari koje sam naučila u inostranstvu. Bilo je teško sa sinom od 14 i ćerkom od 9 godina započeti život u novoj sredini. Bukvalno smo ih iz korena izvukli i posadili u toj Nemačkoj i očekivali da se prime. I oni su se primili, završili studije, postali uspešni u svojim poslovima, ali je to i za njih bio veliki stres.
Prof. dr Basara je govorila i o izazovima i uspehu balansiranja između profesionalnog života i porodice.
Te 1976. godine kada sam upisala medicinu polovina studenata su bile žene. Sada se u Nemačkoj to promenilo i više od tri četvrtine devojka studira medicinu. Ona je definitivno postala ženska oblast. Žene zbog dece i porodice moraju da nauče kako da naprave balans, što je teško. Jednom mora da pretegne porodica, drugi put profesija. Međutim, u poslednjih 10-ak godina, vidim da moje doktorke to uspevaju. Uopšte više nemate ženu u inostranstvu koja radi 100 posto radnog vremena. Sa rođenjem prvog deteta smanje na 80 posto, sa drugim na 50 i onda najčešće odu u privatnu praksu.
Kada je reč o dostignuća na koja je najponosnija, naša sagovornica navodi celokupnu porodicu.
Na uspeh čitave porodice sam najponosnija. Samo moj uspeh bi bio beznačajan, da cela porodica nije uspešna. Lično sam za tradicionalnu porodicu i verujem da je ona važna, kao što je matična ćelija važna za organizam. Matična ćelija je ta koja se razvija, deli i razmnožava i tako nastaju organi i organizam. Tradicionalna porodica ne može da se uporedi ni sa kakvom drugom zajednicom. Ta zajednica je jezgro društva i treba da vodimo računa o njoj.
Priča prof. dr Basare nadahnjujući je primer kako posvećenost, podrška i ljubav mogu prevazići sve prepreke i dovesti do izuzetnih postignuća. Ovo je priča o izuzetnoj profesionalnoj karijeri i naučnim dostignućima, već i o snazi volje, podršci porodice i nepokolebljivoj posvećenosti pacijentima. Kao jedna od najpriznatijih onkologa, hematologa i transplantatora matičnih ćelija, dr Basara je postavila visoke standarde u medicinskoj zajednici, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.
Podsetnik da se pored QR koda doda rečenica: Skeniranjem (slikanjem) kamerom telefona ovog QR koda stižete do dvanaeste epizode podkasta Biti žena koja će biti dostupna od 19.00.
Podkast „Biti žena“ realizuje WMG sa nemačkom fondacijom Konrad Adenauer
Autor:
