Da je srpski jezik prepun turcizama nije ništa novo. To su reči preuzete iz turskog jezika i posebno su karakteristične za jezike naroda koji su bili pod vlašću Osmanskog carstva – grčki, bugarski, makedonski, jermenski, naravno, srpski. Ipak, ovo je jedina srpska reč u turskom jeziku.
Smatra se da su nam turski osvajači „u amanet“ ostavili preko šest hiljada svojih reči. Neke od njih zastarele su, pa i potpuno nestale iz upotrebe, ali i dalje svakodnevno koristimo barem tri hiljade reči koje su nam stigle iz turskog.
Burek, budala, bašta, ćup, džep, džem, džin, majmun, pamuk, papuče, pare, pita, rakija, sanduk, torba, top, zanat… samo su neke od njih. Međutim, nisu samo Srbi „pozajmljivali“ reči.
Viševekovno mešanje naroda dovelo je do toga da i Turci usvoje i počnu da koriste neke slovenske reči. Neki domaći stručnjaci smatraju da je takvih reči u turskom čak 1000, ali u stvarnosti se većina njih više ne koristi ili se koristi retko.
Interesantno je da je najviše ostalo izraza koji se odnose na administrativne nazive, zakonske norme, kao i rudarstvo. U svakodnevnom govoru Turaka može se pronaći tek nekoliko reči slovenskog porekla – kralj/kraljica, četa, višnja, kosa (alatka)…
Međutim, samo za jednu reč se sa sigurnošću može reći da je srpska – Božić.
Turci ovaj srbizam izgovaraju kao „Bodžuk“, a koriste i reč Noel, ali se tada misli na Božić 25. decembra. Kada kažu „Bodžuk“ misle na praznik rođenja Hrista 7. januara.
