U Beočinu, skriven među zelenim krošnjama drveća, stoji nekadašnji dvorac poznat kao „Dvorac Duhova.“ Sagradio ga je imućni nemački fabrikant Ede Špicer, 1898. godine.
Ovaj dragulj, projektovan od strane Imrea Štjandla, nekada je krasio pejzaž staklenim baštama, parkom u kojem su slobodno šetali paunovi i srne, čineći ga jednim od najlepših zamkova u ovom delu Evrope.
Porodica Špicer, čiji je Ede Špicer bio vlasnik Beočinske fabrike cementa, koristila je dvorac kao biblioteku, dom kulture. Tokom većeg dela prošlog veka, zamak je služio kao ekskluzivan restoran sa prenoćištem, privlačeći posetioce iz celog regiona.
Međutim, danas su raskošni hodnici i sobe ovog nekadašnjeg zdanja prepušteni vremenu i zaboravu. „Dvorac Duhova“ sada je samo senka svoje nekadašnje slave, a lokalni meštani tvrde da se noću, među ruševinama, šetaju sablasti nekadašnjih žitelja.
Jedna od najintrigantnijih priča koja kruži među meštanima povezana je sa ćerkom porodice Špicer. Navodno zaljubljena u konjušara, njena ljubav nije bila uzvraćena, što ju je, prema pričama, navelo na tragičan kraj. Preko sto godina kasnije, strah i dalje obuzima neke meštane, tvrdeći da se duh nesrećne devojke šeta ostacima dvorca.
Gvozdeni i betonski zmajevi na fasadi dvorca sada čuvaju tajne prošlosti, a lokalno stanovništvo se pita koliko je od priče stvarnost, a koliko mit. Dok se „Dvorac Duhova“ lagano raspada, njegova misteriozna prošlost ostavlja pitanje – da li su sablasti zaista preuzele svoje nekadašnje domaćine ili je reč samo o plodu mašte prestravljenih svedoka?
