Došla sam u petom razredu u Beograd. Bila sam srećna što ću upoznati nove drugare u školi, radovala sam se životu u velegradu, ovako za portal Pink.rs počinje svoju potresnu priču S.M. (33).

Ona se sa majkom, ocem i dva brata iz jednog sela pored Lazarevca doselila u Beograd, u stan u Novom Beogradu, koji je njen otac dobio od firme u kojoj je tada radio.

-Već prvog dana, kada sam došla u novu školu, deca me jednostavno nisu prihvatila - priseća se ona sa tugom u glasu.

Ispričala je da niko sa njom nije želeo da sedi u klupi, niti da joj priđe na odmoru.

-Mislila sam da je to zato, jer sam nova i da će me, vremenom, deca prihvatiti, kao i da ću naći drugare u novoj školi - rekla je S.M. ekskluzivno za Pink.rs.

Međutim, kako je vreme odmicalo, sve je postajalo gore.

Deca su počela da mi se ismevaju i da mi se rugaju.

-Ismevali su se mojoj odeći, kako sam govorila, kao i mom ponašanju - rekla je ona, dodajući da je niko nije zlostavljao fizički.

S.M. je rekla da je tražila pomoć od nastavnika, kao i da su joj mnogi pomagali da prevaziđe teške trenutke kroz koje je prolazila, ali da su se njeni drugari iz odeljenja trudili da joj svaki dan upropaste.

Deca su je izbegavala, psovala, rugala joj se svakog dana.

-Išla sam godinama kod psihologa, kako bih se izvukla iz depresije u koju sam upala. Umesto da to bude najlepši period mog detinjstva, bio je pravi pakao - rekla je ona.

S.M. kaže, da kada je krenula u srednju školu, sve se promenilo.

-I dalje sam išla kod psihologa, jer je postajao i dalje taj strah od psihičkog maltretiranja, ali sam u srednjoj školi pronašla drugarice sa kojima se i dalje družim - rekla je ona.

S.M. je završila pravni fakultet i sa svojim mužem koji je lekar živi u Francuskoj, a ima i trogodišnjeg sina.

-Sada sve to deluje kao ružan san i ne volim da se prisećam tih dana, dana kada sam neutešno plakala satima. Sada imam svoju porodicu, divne prijatelje oko sebe, a savetujem sve koji trpe bilo kakav oblik nasilja, da ne ćute nego da se obrate za pomoć.

Č.Nikolić