AKTUELNO

Zamenik gradonačelnika Goran Vesić napisao je kolumnu za današnje izdanje Politike koju prenosimo u celosti.

Ako bismo pitali stanovnike Grocke da li znaju da je u njihovoj opštini pre 144 godine umro Ilija Garašanin, državnik, ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, predsednik vlade, jedan od ustavobranitelja i tvorac Načertanija, malo ko bi potvrdno odgovorio. Ilija Garašin je umro 1874. godine na svom imanju u Grockoj na koje se povukao posle ubistva kneza Mihaila. Tamo je nekoliko godina vodio svoj mlin, lovio zečeve i lisice, osamljen i ogorčen, prezadužen i siromašan.

Srbija je u devetnaestom i dvadesetom veku do početka Prvog svetskog rata imala tri velika državnika, Iliju Garašanina, Jovana Ristića i Nikolu Pašića. Garašanina je poznatim učinilo njegovo delo Načertanije, napisano 1844. godine, po kome je Srbija trebalo da radi na stvaranju jugoslovenske države pod svojim predvodništvom. Nema dokumenta u srpskoj istoriji koji je izazvao toliko kontroverznih tumačenja, pre svega zato što je decenijama pošto je nastao ostao tajna. Prvi su do tog akta došli Austrijanci 1883. godine, a prepis tog dokumenta koji su poslali u Beč i danas se čuva u Austrijskom državnom arhivu.

Srpska javnost je za taj dokument saznala kada je istoričar i književnik Milan Đ. Milićević objavio 1888. godine svoj „Pomenik“, u kome je pišući o Iliji Garašaninu spomenuo da je taj političar izradio prvi srpski državni i nacionalni program Načertanije. U Srbiji je Načertanije objavljeno u celini tek 1906. godine, 62 godine pošto je napisano.

Otac Ilije Garašanina, bogati trgovac Hadži-Milutin, još 1842. godine izgubio je život dok je pomagao Tomi Vučiću Perišiću da protera Obrenoviće i dovede na vlast kneza Aleksandra Karađorđevića. Kako to samo život može da uredi, kada su se Obrenovići vratili u zemlju 1858. godine i kada je dve godine kasnije knez Mihailo stupio na presto, uzeo je Iliju, Hadži-Milutinovog sina, za predsednika vlade. Možda i zato što je odigrao ključnu ulogu u zbacivanju kneza Aleksandra Karađorđevića. Garašanin je najzaslužniji za donošenje Zakona o Narodnoj skupštini na osnovu koga je izabrana Svetoandrejska skupština koju je napunio Aleksandrovim protivnicima, pošto je kao ministar unutrašnjih poslova rukovodio izborima.

Njegov plan je bio da, kada Skupština obori kneza, bude na čelu Namesništva koje bi sa velikim silama dogovorilo ko će da vlada Srbijom. Veruje se da je želeo da preuzme vlast nad Srbijom po ugledu na francuskog cara Napoleona Trećeg. Odluka da se vrate Obrenovići doneta je bez njegove volje ali je odbio da policijom rasturi Narodnu skupštinu koja je to odlučila. Tako je sin čoveka koji je izgubio glavu proterujući Karađorđeviće vratio na vlast Obrenoviće. Postao je najbliži saradnik kneza Mihaila, a njegov sin Svetozar bio je knežev ađutant koji je pored njega bio u trenutku atentata. Kada se Ilija posle kneževe smrti povukao u Grocku sa njim je bio njegov drugi sin Milutin koji je postao predsednik te opštine i narodni poslanik.

Milutin Garašanin nije imao političku snagu svog oca ali je uspeo da se snađe u srpskoj politici i iskoristi svoje slavno prezime. Završio je vojnu akademiju u Francuskoj i pokazao je izuzetnu hrabrost u srpsko-turskom ratu 1876-78. godine. Vratio se politici, učestvovao u osnivanju Napredne stranke, postao ministar unutrašnjih poslova, ambasador Srbije u Beču, da bi od 1884 do 1887. bio predsednik vlade.

Postao je blizak sa kraljem Milanom i sprečio ga je da abdicira posle srpskog poraza u ratu sa Bugarskom na Slivnici. Spasao je Milanu krunu ali kumovao razlazu kraljice Natalije sa kraljem.

Zbog kraljice Natalije ušao je sukob sa kraljem Milanom, a zbog Milana se svađao sa radikalima i narodom koji ih je podržavao, a koji su bili Milanovi najveći protivnici. Kada su se jednom radikali okupili sa masom naroda ispred Garašinove kuće u Knez Mihailovoj ulici, izašao je na terasu sa cigaretom u zubima i ispalio nekoliko metaka u masu. Kao poslanik vodio je žestoke polemike sa kraljem Milanom jer su obojica bili francuski đaci i odlični govornici. Na kraju jedne javne polemike zabranio je Milanu da mu se dalje obraća ostavljajući na kralju odgovornost za smrt Ilke Jevrema Markovića i stare Knićanke.

Postao je poslanik Srbije u Parizu, a kratko je za vreme vlade Stojana Novakovića, 1894. godine bio predsednik Narodne skupštine. Istrošen pre vremena, Milutin Garašanin je 1898. godine u svojoj 45 godini umro u Parizu. Pred smrt je aktivno radio na rušenju Obrenovića i povratku Karađorđevića što se dogodilo pet godina kasnije.

Tako je, kako život samo zna da uredi, njegov deda Hadži-Milutin izgubio život proterujući Obrenoviće i dovodeći Karađorđeviće, njegov otac Ilija proterao je Karađorđeviće i vratio u zemlju Obrenoviće da bi se na kraju Milutin posvađao sa Obrenovićevima i radio na povratku Karađorđevića.

Istovremeno je njegov otac Ilija sanjao da Garašanini postanu treća srpska dinastija po ugledu na Napoleona Trećeg. Kakve su garašanske veze sa Francuskom pokazalo se kada je ova zemlja odlučila da posle Milutinove smrti usvoji njegovu decu i školuje ih o državnom trošku. Možda je zato priča o porodici Garašanin priča o srpskim sukobima i zabludama kako u devetnaestom veku tako i danas.

#Goran Vesić

#kolumna

'