Leo Martin, rođen kao Miša Jović (84), jedno je od najprepoznatljivijih imena jugoslovenske i srpske zabavne muzike, umetnik čiji glas i interpretacija već decenijama žive kroz bezvremenske pesme.
Njegova karijera, koja se razvijala paralelno sa usponom festivala Beogradsko proleće, ostavila je dubok trag u muzičkoj istoriji regiona.
Upravo zato ne čudi što je na jubilarnom, 65. izdanju ovog festivala nagrađen priznanjem za životno delo, simboličnim zaokruživanjem puta umetnika koji je svojim pesmama, poput „Odiseje“, „Ja te volim“, „Zbogom Kristina“, „Jednom kad se zaljubiš“, „Plava obala“, „Laku noć dragi, laku noć draga“, „Dani“, “Dobro veče, moj živote”, “Rulet života”, “Svet bez tebe”... obeležio generacije i definisao jedan čitav muzički pravac.
Leo Martin govori o svom dugom i duboko ličnom odnosu sa festivalom Beogradsko proleće, ističući da je praktično rastao zajedno s njim i da su ga obeležile brojne lepe pesme. Ipak, pravi jasnu razliku između nekadašnjeg i današnjeg vremena.
- Moram da vam kažem da je neuporedivo ono što je bilo i ovo što je sada. Danas je ovo pokušaj da se napravi festival i, daj Bože, da uspe, jer je to jedini način da se lansiraju pevači, kompozitori, aranžeri i tekstopisci. Ako uspeju u tome, to je ogroman uspeh. U moje vreme sve je bilo drugačije - priča za “Blic” Leo Martin”.
Posebno naglašava problem savremene produkcije.
- Pojavljuju se kompjuterski autori koji samo sklapaju fajlove koje je neko snimio u Americi. Nema pravih autora, a bez dobrih autora nema ni pevača. Moj uspeh ne bi bio moguć bez velikih pesama kao što su „Ja te volim“, „Odiseja“, “Zbogom Kristina”, “Laku noć draga”. Da nisam imao takve pesme, ne bih postao Leo Martin.
Iako priznaje da je karijeru počeo ranije, snimajući za Columbia Records, smatra da je uspeh uvek kombinacija talenta, prilike i sreće. Biti na pravom mestu u pravo vreme. Na pitanje koja je njegova najpopularnija pesma sa festivala, bez dileme odgovara „Ja te volim”.
Govoreći o nagradi za životno delo i monografiji koji je dobio na revijalnoj večeri jubilarnog Beogradskog proleća, ostaje dosledan ranijem stavu da nije sklon autobiografiji i da nije Ernest Hemingvej.
- On je rekao da iza uspešnog čoveka ne stoji žena, nego dobar šank na koji možeš da se osloniš. I bio je u pravu - dodaje kroz osmeh pevač.
Ipak, njegova lična priča donosi drugačiji ton. Prisetio se kako je na festivalu “Zlatni Orfej” u Bugarskoj upoznao svoju suprugu Vasju.
- Bio sam tamo, dobio nagradu, a ona je kao mlada režiserka radila za televiziju. Govorila mi je gde da stanem, a ja sam joj rekao da nisam maneken nego pevač. Seo sam za šank, tri kamere su snimale i napravila je sjajan snimak. Ali tada sam se i zaljubio, i ja u nju i ona u mene. To je jedan od lepih rezultata dobrih festivala. Mnogi su nestali, ali je ostala naša večna ljubav. Hvala Bogu - zaključuje on.
Govoreći o planovima vezanim za svoju muziku, Leo Martin napominje da je postojala ideja da Jugoton objavi dupli album sa njegovim najboljim pesmama, ali da se za sada ništa konkretno ne dešava.- Niko se ne javlja. Ideja je bila da se izda ploča sa najboljim pesmama, ali videćemo. Ja sam mlad, imam vremena.Najčešće na relaciji između Sofije i BeogradaNa pitanje o slobodnom vremenu, odgovara uz šarmantan osmeh.
- Ja nemam slobodnog vremena. Sa suprugom Vasjom sam stalno u pokretu, najčešće na relaciji između Sofija i Beograd. Putujemo dosta, viđamo se s prijateljima i stalno smo zauzeti. I dobro je što je tako.Ipak, jedno mu nedostaje scena.
- Priznajem da mi nedostaje!
Foto: TANJUG/ BEOGRADSKO PROLEĆE/ BOJAN PETROVIĆ
Objašnjava da je odluku da prestane da peva doneo svesno i na vreme.
- Dok sam još bio pri glasu, odlučio sam da stanem zbog zdravlja. Ipak sam ja u 85. godini života. Prisetio se i svog poslednjeg velikog koncerta na Niškoj tvrđavi, kada je pred brojnom publikom osetio da je to pravi trenutak za kraj. Kao da je publika to osetila. Seća se da je tada rekao prijatelju i saradniku Vojkanu Borisavljeviću da od te večeri više ne peva. I ta odlukla je bila konačna.
Publiku je teško prevariti
Na pitanje o deci, kaže da nisu krenula njegovim putem.
- Imaju svoj put. Iako su muzički obrazovani, za ovaj posao je presudna upornost. Ja sam bio jako uporan. Studirao sam pravo, završio fakultet, mada nisam diplomirao, ali me muzika odvela na drugu stranu. Ako hoćeš da uspeš, moraš da imaš stav i kriterijum. Publiku je teško prevariti, ona to odmah oseti.
Ne izostavlja ni faktor sreće.
- Bez sreće nema ništa. Treba da se nađeš na pravom mestu, sa pravim ljudima, u pravom trenutku.
Govoreći o odnosima sa kolegama, priznaje da se nikada nije previše družio sa pevačima iz svoje branše, već je bio bliži umetnicima poput Tome Zdravkovića, Predraga Živkovića Tozovca i Nedeljka Bilkića.
- Sa njima sam mogao da se družim, bili su i autori i veliki pevači - ističe umetnik.
Autor: M.K.
