Marko Bulat bio SVEDOK UBISTVA?! Folker nikad iskreniji, otvorio dušu o devedesetima: Naravno da je tragično, ali nažalost, to je bilo normalno u to vreme...

Marko Bulat je doživeo da ima lažne prijatelje, a kako ističe u ovoj emisiji, njegova odluka je bila i koji će put odabrati, da li da ide sa žestokim momcima ili ipak ne.

- A moglo je, ali, ajde da kažemo, Božja promisao za mene bio je taj neki drugi put, a odluka je bila moja. Sve su odluke tvoje. To je loše društvo… ma to je priča za malu decu, to je izgovor za slabost. Ja sam odlučio, kada mi je Bog pružio šansu da ja sa 20 godina počnem da pevam na splavu "Lukas", ja sam prihvatio to kao svoju profesiju. Nisam to prihvatio kao trenutak, kao avanturu, kao prolaznost. Ja sam se uhvatio za to, kao za onu slamku spasa. Upravo da te ne vuče u tom raspadu sistema vrednosti, moralnih, etičkih, finansijskih, socijalnih, znači totalni raspad i sunovrat i ti pun snage, sa 20 godina, šta ćeš - kaže Marko.

Kada je počeo da radi sve je odmah bilo kako treba

Marko je počeo da radi na splavu, o tome kako se tada osećao iskreno kaže:

- Ja moram neskromno da kažem od samog početka, kada sam počeo da radim, što se kaže, bilo je odmah sve kako treba. Bilo je puno, bilo je prelepo i odlično, ja sam bio mlad, mlada publika, sa puno žara, snage, entuzijazma. Bilo mi je žao da pravim pauze, pevao sam po 5, 6, 7 sati bez prestanka, ne zato što me neko terao, nego zato što sam ja to želeo. Bude mi žao, kao 15-20 minuta pauza, sve što sam nešto pravio, gradio, sad kao da će nekako da se uruši. Ali, mislim da je važno napomenuti možda dve stvari, prvo, kada sam dolazio na splav "Lukas", dolazio sam iz nekog ugla momka, koji je običan momak koji nema, kao većina, ona inflacija, hiperinflacija i da posle tog odsluženog vojnog roka, sada ja budem tu na tom nekom mestu, da ja zabavljam neke ljude. I prosto gledam sve ono, jer sam ja bio u opozitu, ja sam bio neki gost i dolazio, ja slušam Aleksandra Vuksanovića i gledao sam i raskoš i ljude koji su s one strane, koji u tom trenutku imaju, jer običan svet nije imao da preživi realno mesec, a, ne da se provodi uz neku flašu viskija u noćnom životu - kaže Marko i nastavlja:

I sada sam ja odjednom sa ove strane gde zabavljam iste, slične, približne. I već tada sam, kako bih rekao, osetio to neko zadovoljstvo kao da sam veliku stvar uradio. A i onda kada sam počeo da radim, onda sam počeo da razmišljam sam sa sobom, ako je dobro sad ovo tvoje odlučio se ovo da ti bude profesija, trebalo bi nešto da snimiš i da uradiš, da imaš prosto nešto iza sebe, da ne bude... Tako da ja već sa 23 godine snimam svoj prvi album, koji sam sam finansirao, a pevam samo tri godine u svom životu. I onda se to samo nadograđuje i učvršćuje moju poziciju, da kažem, kao vokalnog soliste i čoveka koji peva u Beogradu na splavu. Snimio sam prvi album, ja sam i dalje radio na "Lukasu", ja sam snimio drugi album, ja sam i dalje bio na "Lukasu". "Prijatelji braćo kumovi", koju sam izdao 2002. ja sam to počeo da pevam još na "Lukasu", ali je bilo bombardovanje '99. pa onda... Teške godine, onda mi je bilo glupo da posle bombardovanja, ja trčim brže bolje da pevam, toliko naroda je izginulo i tako dalje... Ja sad kao nešto snimam, to mi je bilo malo bez-veze. Onda sam pustio da prođe vreme i nikad nisam jurio karijeru.

"Oba ubistva desila su se na splavu"

Marko je, kako ističe profesorka prisustvovao događaju u kome je dvoje ljudi izgubilo život.

- Pa ja, nažalost, prvo što bih rekao da u tom periodu kada se to desilo, tebi je i to normalno. Sad ulazimo u 2025. kada nešto tako kažeš, neko bi pomislio da sam ja mentalno poremećen, ali u tom duhu vremena, kada gledaš vesti i čitaš novine, gde vidiš, malo, malo, pa je ovaj ubijen ovde, ovaj ubijen onde, pa je pokušaj ubistva, ovaj ovako, onako... Tebi se sad to dešava tu i tebi je to kao evo ga. Da je tragično, naravno da je tragično, ali nažalost, to je bilo normalno u to vreme, nažalost - kaže Marko.

Na pitanje da li je on to doživeo kao traumatičan događaj kaže:

- Oba ubistva desila su se na splavu "Lukas". Kada se desilo to jedno ubistvo, ne znam koji je dan sad bio, hronološki ne mogu da se setim, ali ja sam rekao sad, ono, petak, subota, nema tu šta, nema, živa duša neće da dođe, međutim, splav je bio 20-30 posto puniji nego što je inače bio. Kolika je ta radoznalost i popularizacija tog vremena i tih ljudi, došli su ljudi da vide, kao da su došli da prave uviđaj. Ti vidiš kako pokazuje, još stoji rupa na staklu od metka, oni pričaju, prepričavaju, da li je bilo ovako, onako.

A Marko kao svedok...

- Iščuđavaš se, to je empatija. Iščuđavaš se kako, pa iskreno, ja znam tamo, u tom mom kraju i, recimo, pazite, dokle je ta ludost, ovo, sad što se desilo na "Lukasu" je još blaga varijanta, recimo, desi se ubistvo nekog momka sa asfalta i ovi neki momci koje ja poznajem, odu na sahranu, razumete, da budu viđeni, da foliraju kako su i oni njega znali, pa kao tu da budu viđeni, kao oni su došli na sahranu. To je ili imbecilnosti ili ludost - kaže Bulat.

Autor: Nikola Žugić