Protojerej-stavrofor Milovan Glogovac, otac Nebojše Glogovca preminuo je noćas.
On je bio sveštenik u penziji, a poslednjih šest godina proveo je žaleći za svojim prvencem. O svom sinu je uvek govorio sa puno ljubavi, a lepe reči nisu izostale ni sa Nebojšine strane.
Nebojša o detinjstvu
Rođen 1969. u Trebinju, kao sin prvenac sveštenika Milovana i majke Milene, Nebojša Glogovac je sa nežnošću pominjao sestru Bojanu, a o svom detinjstvu i roditeljima je govorio sa puno topline. O roditeljima takođe.
- Bilo mi je tek šest godina kada smo se iz rodnog mi Trebinja doselili prvo u Opovo, banatsko selo, gdje smo živeli godinu dana, a onda smo prešli u Pančevo. U Beograd sam prešao kasnije.
Foto: E-Stock/Časlav Vukojičić, Tanjug/Zoran Žestić
Otac je bio strog prema sebi, pa i prema meni, ali ne nešto strašno. Znao se red. Kad pobegnem iz obdaništa, budem kažnjen tako što ne smem da izađem iz kuće, na primer, dva dana. Nisam klečao na kukuruzu, u stvari, više je majka bila zadužena za te sankcije. I njoj skidam kapu. Bio sam nemoguće dete. Bežao sam s drugarom iz obdaništa, pa onda, kad svu decu pokupe, vaspitačica se izvinjava mojim roditeljima što me je izgubila, a oni kažu: “Ma nema potrebe da se izvinjavate, evo njega kod kuće.”
Majka je jednom našla moj džemper pored reke i mislila da sam se udavio. Pretrnula, naravno. Na putu prema kući našla me u gradu i onda mi udarala ćuške sve do kuće. Komšije su se čak šalile s tamošnjom dadiljom. Pitali je kolika joj je plata, pa kad im je rekla, oni joj kažu: “E, ne bi ni za dve te plate sačuvala ovog popovog malog!” - govorio je glumac.
Selidbe
Selidba zbog prirode posla njegovog oca Nebojši je teško pala, ali je uspeo da se uklopi u novu sredinu.
- Ta selidba iz Trebinja u Opovo, pa u Pančevo, bila je za mene šok. Možda se tad formiralo kod mene glumačko zrno, jer sam probao da se prilagodim. Da prevaziđem razlike u mentalitetu. Osnovna razlika je što je Hercegovina siromašna zemlja, kamen na kamen i ponegdje plodna zaravan, a Vojvodina je ogromna i plodna, što neko reče - baciš dugme, rodi kaput.
Foto: E-Stock/Časlav Vukojičić
Ti ljudi su oduvek imali. Ta svest o imanju formirala je vrstu karaktera branjenja imetka i sticanja još većeg. U Hercegovini su ljudi upućeni jedni na druge da bi zajedničkim snagama preživeli, jer skoro niko nema ništa. I ako nisi čovek, odbačen si, jer nisi pošten i hrabar da se nađeš tu kada treba, i budeš vrijedan, od pomoći, hrabar ili šta god već treba da budeš.
Automatski si obeležen i za to sledi kazna. A tu gdje smo stigli, gdje smo se nastanili, kazne su sledile za druge stvari. To je taj mentalitetski preokret, ozbiljna razlika. Bio sam klinac, rastao sam, morao da živim i da se negde tu nađem. Sećam se da sam jednom, možda godinu po doseljenju ili manje, rekao majci: “Ja ću odsad da govorim belo i mleko umesto bijelo i mlijeko, lakše je, kraće i tako se ovde govori.”
A ona me tako, široko otvorenih očiju, nežnog izraza, samo gledala… Pa šta i da mi kaže? Zna da ostajemo tu i da mora da se živi dalje. To je bila moja odluka da se prilagodim. Ali ta vrsta prilagođavanja podrazumevala je verovatno i posmatranje i traženje vrsta komunikacije i života u koje sam upao. Mislim da je to u meni formiralo vrstu shvatanja drugih, drugačijih ljudi i načina razmišljanja. A to je jako potrebno za glumu - rekao je Glogovac svojevremeno, prenosi Srpska.info.
Autor: pink.rs
